ФИЛИП РОДИЋ: Крај рата

СВИ смо веровали да је рат у Босни окончан Дејтонским споразумом у децембру 1995. Испоставља се да то није тачно, и да у главама вођа политичког Сарајева он још траје, као и да се може завршити само безусловном капитулацијом Срба и Србије

ЈЕСТЕ ли чули за лорда Хоу-Хоу? Његово право име било је Вилијам Џојс. Бивши активиста Британске уније фашиста, којег се чак и партијски лидер Освалд Мозли одрекао, пребегао је из Британије у Немачку августа 1939. и преузео вођење радијског програма намењеног житељима непокореног острва. Према неким подацима, на врхунцу славе у Британији је имао шест милиона редовних и 18 милиона повремених слушалаца, које је позивао на предају и прикључење Рајху у борби за Нову Европу. Да је 1942. постојала награда уједињене Европе за најбољег радијског водитеља, највероватније би је он добио. Последња његова емисија емитована је 30. априла 1945. и завршио ју је речима „Хајл Хитлер и збогом“. Месец дана касније, 28. маја, у Фленсбургу су га ухапсили његови сународници, извели на суд, осудили на смрт и обесили 3. јануара 1946. у Лондону. То је било последње погубљење због „велеиздаје“ у Великој Британији. А био је прави уметник у свом послу.

ДА је 1935. постојала награда за најбољи европски филм, мало је сумње да би је освојио „Тријумф воље“ једне од најбољих редитељки у историји седме уметности Лени Рифенштал. Овако је „само“ освојио награде у Немачкој и Италији (златна медаља на Бијеналу у Венецији), али и у САД, Француској, Шведској и другим земљама. Економист је 2003, 68 година после премијере, навео да је тај филм „запечатио репутацију (Лени Рифенштал) као најбоље редитељке 20. века“. После рата, међутим, савезници су Рифеншталову наградили четворогодишњом затворском казном и доживотним прогоном из филмске индустрије.

УПРКОС томе што је „Тријумф воље“ несумњиво био филм врхунске уметничке вредности, због своје садржине је (сасвим исправно) проглашен за пропагандни памфлет због чега је данас незамисливо његово приказивање на било којој значајнијој телевизији на овоме свету, а посебно на „Кан 11“, главном програму израелског јавног сервиса. Овако нешто је, међутим, замисливо Балши Божовићу и његовој „Регионалној академији за развој демократије“. Овај „академик“ сматра да је уметнички домет „Кво вадис, Аида“ толики да, без обзира на то што, по свему судећи, представља тешку пропаганду (нисам га гледао, али се уздам у суд стручњака какви су Божидар Зечевић или Владимир Кецмановић), сви треба да га гледамо и да будемо поносни на свог Вилијама Џојса – Јасну Ђуричић.

ОД овога је пак много занимљивија чињеница да редитељка Јасмила Жбанић мисли да би емитовање њеног филма на РТС-у Србије означило крај рата, односно да је „рат готов“. Шта то значи? Да рат у БиХ још траје? Да није окончан 14. децембра 1995? С обзиром на то да Војска Републике Српске не постоји од 1. јануара 2006. као оружана сила српског народа у БиХ, поставља се питање ко је у њеној глави непријатељ. Српски народ? Нема ко други да буде. Ово има смисла, јер је јасно да политичко Сарајево, чији је Жбанићева представник пар екселанс, исто верује да рат није готов, што најјасније исказује лидер босанских муслимана Бакир Изетбеговић у бројним својим изјавама.

НЕМАЧКИ правни и политички теоретичар Карл Шмит правио је разлику између класичног и тоталног рата, стварног и апсолутног непријатеља. Укратко, по његовој теорији, класични рат се води против стварног непријатеља којем се признају сва права и равноправност на бојном пољу, док се тотални рат води против апсолутног непријатеља, дехуманизованог и криминализованог. Док се класичан рат окончава миром након остварења најчешће територијалних циљева, тотални рат се може окончати само уништењем апсолутног непријатеља. Разлика између ова два најјасније се види у потпуно другачијим ратним праксама нацистичке Немачке на Западном и Источном фронту од 1939. до 1945. Не морам много да објашњавам.

БУДУЋИ да се рат у БиХ за Србе завршио Дејтонским мировним споразумом и разграничењем унутар Босне, он је за Србе представљао класичан рат, по Шмитовој дефиницији, пошто се односио на територијалне циљеве који су, мање или више, остварени. С друге стране, Изетбеговић и Жбанићева нам поручују да тај рат није готов, јер њихов циљ није остварен. Имајући у виду да нам Жбанићева поручује да ће тај рат бити готов тек када њен „Тријумф воље“ буде приказан на главној српској телевизији (њен сарадник Емир Хаџихафизбеговић томе додаје и Бањалуку и снимање филма о „хероју“ Насеру Орићу), јасно је да верује да је за крај рата неопходно понижење непријатеља, односно његово уништење. Њој за мир није довољан мировни споразум, него је неопходно да се застава њене армије завијори у престоници „злог царства“, односно да њен филм буде приказан на РТС-у, том симболу „српског нацизма“. То се, будимо прецизни, може постићи само потпуним уништењем (физичким, или духовним) апсолутног непријатеља.