ФИЛИП РОДИЋ: Јесмо ли (га) достојни

Хоћу младог патријарха. Хоћу да има поглед од којег се леди крв у жилама. Хоћу да је достојан титуле – завапила је прошлог лета мала Сара Радојковић у нечему што више наликује краткој еротској причи, него озбиљном тексту о темама везаним за православље и Српску православну цркву.

Добила је Сара младог патријарха, свега шест година старијег од оног којег је прижељкивала, али јој се није остварио сан да има поглед од којег се “леди крв у жилама”. Напротив, наш нови патријарх је човек изузетно благог погледа из којег избија љубав која вам крв у жилама греје, уместо да је леди. Такве, благе и топле су му и речи, а и дела. Такав је утисак оставио на мене оног дана када сам га упознао, на Богојављење у манастиру Ковиљ 1991, а такав је мој утисак и данас, после пуних тридесет година. Чиста је супротност од човека који може изазвати страх код својих “послушника” (што је још једна Сарина жеља), а “послушнике” и нема. Има само браћу и сестре.

Сарине жеље нису само њене. Оне су парадигма онога како либерали, полуверници и неверници замишљају и патријарха и цркву. Она и они желе патријарха који ће “ову нашу цркву променити из корена”. Она би почела већ од реформе Симбола вере усвојеног пре чак 1.640 година. Последњи и једини пут Симбол вере мењан је више из политичких, него из теолошких разлога на Другом лионском сабору 1274, када су католици званично додали “и Сина” (filioque), мада се то питање помињало и раније. Нису Сара и маргиналци попут ње и њеног бљутавог портала усамљени у таквим тежњама. Корениту реформу наше цркве прижељкују и неки интелектуалци попут председника САНУ Владимира Костића, који је 2018. изјавио како је српски народ хендикепиран јер је “прескочио важне историјске циклусе попут ренесансе и реформе” (ваљда реформације).

Они не желе да српска црква остане православна, него да постане католичка, или протестантска (ако треба да прођемо кроз реформацију) и ту долазимо до основног проблема – њима СПЦ не одговара по својој суштини и потпуно је небитно да ли се владике возе аутобусом, или луксузним аутомобилима, да ли је патријарх овај, или онај, да ли се избор спроводи у крипти Храма Светог Саве, или у Патријаршији, где владике спавају”.

Шта год да Црква учини, људима који радије читају Макса Вебера него владику Николаја неће бити по вољи, јер ће и даље бити православна и српска. Кад смо код тога, обратите пажњу како се ови људи будућности изненада окрећу “традицији” када је то потребно зарад пљувања по Цркви – кршењем “традиције” ови љубитељи реформације представљају избор Храма Светог Саве у односу на Патријаршију. Или не знају, или су злонамерни, јер то није никаква традиција пошто су у Патријаршији изабрана само четворица од укупно 57 поглавара СПЦ (од чега су њих 46 патријарси).

Либерални део јавности, али и један део онога који се сматра националистичким и конзервативним обрушио се на нашег новог патријарха оптужујући га да је “Вучићев патријарх”, не износећи, међутим, никакав доказ за то. Поново смо у ситуацији да управо они који највише, могу слободно рећи, мрзе Александра Вучића приписују му и највеће моћи, овога пута идући корак даље од уобичајеног статуса супер(анти)хероја приписују му статус Бога, јер је само Бог могао изабрати новог поглавара СПЦ по свом промислу и премудрости.

У томе су сви они (и “националисти”) на истој линији фронта са Западом, чији медији и амбасаде новом патријарху приписују не само да је изабран по политичким критеријумима него и да је спреман да буде “флексибилан” спрам окупације и сецесије Косова и Метохије, што просто није могуће. У томе се посебно истакао опозициони, неки би рекли “Ђиласов”, портал “Директно.рс”, који скандалозним непотписаним текстом вређа вернике СПЦ, али и српски народ у целини. Не заостаје ни портал “Нова С”, чији карикатуриста Душан Петричић, за кога један мој познаник рече да се претворио у карикатуру, потпуно беспотребно вређа вернике иронично им пожелевши “срећу” и нацртавши Вучића који је попут страшила постављен на врх куполе Храма Светог Саве уместо крста.

Ово ме је све умногоме подсетило на судбину патријарховог претходника од пре више од две хиљаде година који “својима дође и своји га не препознаше”. Попут данашњих “реформатора”, и Јевреји су хтели месију “погледа од којег се леди крв у жилама”, човека којег се “послушници боје” и који ће их повести у рат и учинити владарима света, а добили су богочовека благог погледа, топлог осмеха који је заговарао само љубав и дијалог. Зато Га и разапеше, као што и неки међу нама данас разапињу патријарха Порфирија. Све и да је најгори од најгорих, требало би да се сете његових речи из једног интервјуа у којем нам је скренуо пажњу на то да нас Бог неће питати шта су други чинили нама, него шта смо ми чинили другима и да се мало погледају у огледалу.