Филип Родић: Исијавање либералног расизма

Нигеријац Фела Аникулапо Кути једна је од највећих афричких музичких звезда друге половине 20. века (ако до сада нисте чули за њега, обавезно послушајте његову музику) и политички активиста чији се утицај у друштвеној сфери може мерити само с овим музичким.

У музичком смислу предводник је афробита, мешавине традиционалне западноафричке музике са афроамеричким џезом и фанком. У политичком смислу, предводник је културне борбе за еманципацију црне Африке од западњачког колонијализма, пре свега културног, али и оног економског и политичког.

Фела је желео да себе и свој народ, али и друге афричке народе врати коренима који су им исечени не само поробљавањем и пребацивањем великог дела њихових сународника на друге континенте него и наметањем њима неприродних образаца живота. Фела је жестоко критиковао оно што је сматрао израбљивачком природом ислама и хришћанства у његовом поднебљу, зло мултинационалних корпорација, западњачку медицину, наметнуто сиромаштво. Веровао је да је најважнији облик борбе против западњачког културног империјализма враћање традиционалним религијама и животним стиловима свог континента, односно повратак Африканаца својим коренима.

У том контексту, долазимо до „детаља“ због којег вам пишем о Фели Кутију. Полигамија је дубоко укорењена у Африци. И данас је не само прихватљив већ неретко и доминантан облик породичне заједнице на овом континенту, за разлику од највећег дела остатка света.

Сам Фела Кути имао је 27 жена са којима се венчао у истом дану, 20. фебруара 1978, и више од стотину конкубина (о чему сведочи његов син, такође успешан музичар Сеун Кути).

Да је Фела Кути којим случајем жив (умро је 1997. године од сиде) и да долази у Београд, да ли би иједан добронамеран медиј извештавао о томе како у нашу земљу стиже један од највећих афричких, али и светских музичара, или би у наслов стављали да се ради о човеку који има 27 жена и питали се коју од њих доводи са собом? Што се Феле тиче, он би повео свих 27, јер су оне биле пратећи вокали у његовом повеликом бенду. Можда би неки злуради таблоид овај „бизарни детаљ“ и ставио у први план, али свима је јасно да то не би било разлог Фелиног доласка, нити оно што њега треба да карактерише у првом реду. Уосталом то што је нама „бизарно“ није Африканцима.

И онда имамо посету краља афричке државе Есватини Мсватија Трећег Србији поводом које прогресивни, толерантни медији попут листа „Данас“ и телевизије Н1 у први план стављају за ову прилику потпуно небитну чињеницу – да Мсвати Трећи има 11 жена. То је толико важно да се налази и у наслову: „У Србију стиже краљ Есватинија, с којом од својих 11 жена?“ Је л’ заиста толико битно колико жена има овај човек и с којом долази у Београд, или је битније шта представља и због чега нам долази у посету?

Од евидентне таблоидности овог наслова и, уосталом, целог текста, много више забрињава тешки расизам који из овога провејава – нашем „диктатору“ у посету долази „афрички дивљак“ који има 11 жена. Из евроцентричног угла гледања из којег наши прогресивци отвореног ума не могу да изађу, ово је ствар за подсмех којом се треба бавити, али ако заиста прихватате шаренило света у којем живимо, онда је то ствар која се мора поштовати. Једноставно је – они који не прихватају сопствену традицију, стиде је се и одбацују је, исто тако ће одбацивати и подсмевати се и туђој, а они који љубе своју, поштоваће и туђу.

Ово ме је подсетило и на изливе расизма који се у „прогресивним“ медијима појављују када год нека земља изван уског западњачког круга учини неки пријатељски потез према Србији.

Тако је било када је Краљевина Лесото одлучила да повуче признавање једнострано проглашене независности јужне српске покрајине – академик Душан Теодоровић, несуђени председнички кандидат „друге Србије“, излио је тада сав свој расистички презир према овој маленој афричкој држави и њеним грађанима, описујући их као сиромашне сидаше који, као такви, немају шта да се питају о независности – њу наиме признају најнапредније земље света. Или новинарка управо овог просвећеног листа „Данас“ Сафета Бишевац, која је из истог разлога омаловажавала малу пацифичку државу Палау и њеном народу приписивала дивљачке особине.

Али обрнимо мало слику. Погледајмо ствари у огледалу. Замислите да у Србију долази неки западни државник животног стила другачијег од оног који је општеприхваћен у Србији, а у складу је с (нео)традицијом Запада. На пример, замислите да нам је у посету долазио бивши премијер Француске Габријел Атал. Да ли би иједан медиј, па чак и они наши најтаблоиднији, написао: „У Србију стиже француски премијер, с којим од својих љубавника?“ То је толико осетљиво питање да ми је у емисији где сам указивао на скандалозни непотизам, јер је Атал као премијер за шефа француске дипломатије постављао свог партнера Стефана Сежурнеа, један људскоправаш прилепио етикету хомофоба.

У либералном уму је када су хомосексуалци у питању и непотизам дозвољен, а када је нешто ствар традиције, и српске, и сваке друге несвојствене Западу, повод за излив расизма и ругање. То је управо оно против чега се борио и Фела Кути, борба којом је и заслужио да француски редитељ Жан-Жак Флори дође у Лагос 1982. године и сними сада класични филм „Музика је оружје“. Без обзира на то колико неко имао жена.