ФИЛИП РОДИЋ: Грађанско хапшење

Двадесетједногодишњи Орландо Фигвера пролазио је 20. маја 2017. недалеко од барикада које су поставили опозициони демонстранти у Чакау, када je „оптужен“ за симпатије према чавистичкој власти (по Угу Чавесу, венецуеланском председнику од 1999. до 2013. године који је поставио основе „боливарске револуције“). Због свог „греха“ Фигвера је брутално линчован – шест пута је убоден ножем, поливен бензином и запаљен. У тренутку смрти, 5. јуна, 54 одсто његовог тела било је прекривено опекотинама првог и другог степена. Од почетка тог таласа нереда у Венецуели 31. марта 2017. до тог 5. јуна у сукобима је живот изгубило најмање 73 људи, од чега су снаге безбедности биле одговорне за 11 убистава.

Ово су информације са „прорежимског“ венецуеланског „Телесура“, али ни „прорежимски“ британски Би-Би-Си није много другачије извештавао. Према британском медију, Фигвера није убијен јер је идентификован као присталица режима, него као „лопов“. Да ли је то оправдање? Исто као онда када су западни медији тврдили да неонацисти у Лавову Роме не везују за бандере због етничке припадности, него јер су „лопови“.

„Лопова“ има разних и њима се најчешће супротстављају некакви борци за слободу, правду и демократију. У Венецуели су то били ови опозиционари предвођени Хуаном Гваидом, који је у страшној диктатури Чавесовог наследника Николаса Мадура био толико прогоњен да је био председавајући Скупштине којег су Вашингтон и Брисел прогласили за председника државе, наместо Мадура, чију су победу на изборима прогласили „нелегитимном“. Гваидов „легитимитет“ су, подсетимо, резолуцијом подржали и посланици Европског парламента.

Тако је вођена „Операција слобода“ у којој се, зарад свргавања „диктаторског режима“ Николаса Мадура, „прозападна“ опозиција није устезала да подрива државу на сваки начин, укључујући и саботажу електромреже, на пример.

Зашто вам оволико пишем о Венецуели? Зато што смо ово већ, у много мањој мери, Богу хвала, већ имали код нас, а чини ми се и да се то поново покреће. Сећате се сукоба у Београду 24. децембра 1996. године? Тада је Слободан Милошевић у Београду организовао контрамитинг као контратежу тадашњим вишенедељним протестима опозиције која је тврдила да је дошло до изборне крађе на локалним изборима. Прошле године, у време протеста под називом „Србија против насиља“, а поводом и скупа „Србија наде“ у организацији СНС у Београду, „Нова С“ је тај скуп доводила у везу с овим Милошевићевим и писала о томе под насловом: „Сећате ли се како су пуцале штангле и лобање 1996?“

То сасвим довољно говори о дану када су људи из читаве Србије дошли (неки би рекли „доведени“) у Београд да покажу свој политички став другачији од оног који се наметао као једини прихватљив у престоници. Тог дана је практично била отворена сезона лова на „крезубе небеограђане“ погрешног политичког опредељења. Свеопшта хајка која је почињала омаловажавањем и вређањем свакакве врсте завршавала се често физичким насиљем. Кулминација је била у Кнез Михаиловој улици када је један присталица СПС пуцао у поборника опозиције, конкретније Српског покрета обнове. Уопште не желим да улазим овде у то ко је тада био у праву, а ко не. Свако има право на политичко окупљање и исказивање свог политичког мишљења. Ако је полиција тада брутално разбијала опозиционе демонстрације, то не значи да су опозиционари могли исто тако брутално да се обрачунавају са ес-пе-есовцима.

Прошле године, овакве сцене су избегнуте, хвала Богу. Сада се полиција не обрачунава са опозиционим демонстрантима, осим када упадају у Скупштину, чак ни када су њихови скупови с оне стране закона. Приметан је, нажалост, тренд заоштравања у нашем политичком животу на релацији власт-опозиција. Оно што је пре неколико година била само претња изговорена из уста једног универзитетског професора (јурићемо их по улицама, пливаће по Сави и Дунаву), изгледа да се претвара у стварност и почиње понижавањем које прераста у насиље нижег нивоа. Као што се ономад штанглама претило Слобиним „небеограђанима контрамитингашима“, данас се, мање или више увијено, прети Вучићевим „небеограђанима гласачима“.

Да је параполитичко насиље у успону указује нам пример од пре неки дан када замало да један свештеник Српске православне цркве заплива Дунавом у Новом Саду. На сву срећу, само је пребијен. Ваљда „Дунав још није (довољно) заледио“, да парафразирам Слободана Антонића. Нападнут је услед целе ујдурме око изградње цркве на Лиману посвећене управо онима које су раније на том месту бацали у залеђени Дунав. Целу галаму око тога подигли су, да се разумемо, они који чине идеолошко језгро прозападног опозиционог покрета који, између осталог, говоре о „досрбљавању“ Војводине и „војвођанској нацији“, а на сличан начин уздижу и будућу „београдску нацију“ која је по свему узвишенија и боља од оне „крезубе Вучићеве Србије“.

То је контекст у којем и „активиста“ и „студент“ Никола Ристић по граду насрће на активисткиње СНС. Према речима Ане Брнабић, „вербално и физички“. Да помислим да је ово сасвим могуће наводи ме израз лица и говор тог Николе Ристића пред Републичком изборном комисијом када је хтео више и од онога што је „устаник“ Александар Јовановић Ћута био спреман да прихвати. А у том контексту долазимо и до „грађанског хапшења“ активиста СНС на Вождовцу. Не желим сада да улазим у то да ли је то „хапшење“ било легално, нити да ли је било легално оно што су они радили. Поента је у томе да се људи хушкају једни на друге због различитог политичког мишљења. А од грађанског хапшења, до грађанског спаљивања с почетка овог текста кратак је пут.