Филип Родић: Голгота Џулијана Асанжа – судбина хероја

Историју пишу они који су повешали хероје – епска је реченица коју изговара наратор на почетку филма о Вилијаму Воласу, шкотском средњовековном борцу за слободу од енглеске тираније. Историја каже да је овом борцу за слободу суђено у Лондону због издаје, на шта је одговорио да никад није био енглески поданик, па не може ни бити издајник Енглеске. Након пресуде Воласа су голог вукли коњи по једном тргу у Лондону, потом је дављен, кастриран, па черечен и на крају му је одсечена глава, која је затим набодена на врх Лондонског моста. Остали делови његовог тела су били посебно приказивани по другим градовима. Тако се 1305. поступало с „непријатељима државе“. Седам векова касније ритуали су мало „пристојнији“, али је њихова суштина иста – бунтовника треба најстроже казнити, уништити, ишчеречити, јавно га погубити да цео свет види, како никоме не би пало на памет да крене његовим стопама.

Иако смо ми из Србије у последњих двадесетак година у више наврата били мање или више свесни сведоци овог феномена – почевши од нас самих, као народа, преко хероја персонификованих у Слободану Милошевићу, Радовану Караџићу или Ратку Младићу – западни свет ретко када је могао то да осети на „својој кожи“, све до потресне судбине која је задесила Џулијана Асанжа. (Да иронија буде већа, и ову тројицу су, баш као и Воласа, тлачитељима предали њихови сународници.) И док би неки могли оправдавати сурови прогон Империје над Милошевићем и осталима позивајући се на западњачке флоскуле „балканским касапима“, Асанжу се не може пришити никакав злочин (чак ни силовање које су му у дослуху с Вашингтоном покушавале подметнути шведске власти), осим тога да се борио за слободу и против злог Царства, чији поданик никада није био.

Нечасни суд

Практично исти суд који је судио Воласу, судио је сада и Асанжу, али га није директно осудио на смрт него је одлучио да га преда онима који ће то (метафорички) учинити уместо њега. Високи суд Енглеске и Велса одобрио је 10. децембра изручење Асанжа Сједињеним Америчким Државама, које намеравају да му суде за шпијунажу и да га потенцијално осуде на чак 175 година затвора, што је равно смртној казни.

За разлику од Воласа, чије је мучење и черечење почело тек након пресуде, Џулијан Асанж је кроз мучење прошао и пре него што га је било који суд прогласио кривим. Суштински и пре него што су га се „они који пишу историју“ и дочепали. Не мислимо ту само на неформално заточеништво у амбасади Еквадора у Лондону на које је био присиљен од 2012, када је од те земље затражио и добио политички азил, до 2019, када му је еквадорски Јуда Лењин Морено без пољупца у образ тај азил укинуо и предао га Енглезима – него пре свега на две године голготе у затвору Белмарш, где се и даље налази.

На чудовишне услове у којима Асанж живи упозоравали су многи, укључујући и специјалног известиоца УН за мучење Нилса Мелцера, који је 9. маја 2019, само месец дана по затварању Асанжа у Белмарш, закључио да је он показивао све симптоме типичне за изложеност психичкој тортури, укључујући екстремни стрес, хроничну нервозу и снажну психолошку трауму. У извештају објављеном пола године касније Мелцер је навео да је Асанжово здравље наставило да пропада и да му је живот у опасности, те оптужио британске власти да нису ништа учиниле како би исправиле ситуацију. Мелцер је 30. децембра исте године отворено оптужио британске власти за тортуру над Асанжом.

Британске власти остале су глуве на ове позиве и упозорења до дана данашњег и због тога никога није заиста изненадило када је Асанжова вереница Стела Морис обавестила јавност да је он у затвору 27. октобра доживео мождани удар. Колико ово све, опет, подсећа на судбину наших хероја изведених пред суд Империје – од оптужби за пропусте у лечењу у вези с покојним Слободаном Милошевићем и Ратком Младићем, до понижавајућих и нељудских услова у којим Радован Караџић издржава казну у британској тамници.

Овог већ намученог и практично убијеног човека, Високи суд је одлучио да изручи Сједињеним Државама, где се не може надати ничему бољем. Занимљив и врло индикативан јесте податак да је одлуку о томе да Асанж може бити изручен Америци донео „часни“ судија Ијан Барнет, блиски пријатељ бившег шефа британске дипломатије Алена Данкана, који је у време свог министровања и организовао протеривање Асанжа из еквадорске амбасаде и који га је пред парламентом назвао „бедним малим црвом“.

Да будемо јасни, не сумња се овде у непристрасност судије Барнета само због његовог блиског пријатељства с Данканом које датира још из студентских дана, него због чињенице да је, по архиви Данкановог министарства, са судијом обавио више разговора у мају 2019. чији садржај није заведен у државну евиденцију, што се по уобичајеном протоколу ради. Данкан је признао и да стоји иза скарадног текста који је против Асанжа дан по његовом хапшењу објавио Дејли мејл, а познато је и да је по хапшењу организовао здравицу у свом кабинету. Такође, познато је и да је по избацивању Асанжа из еквадорске амбасаде Данкан одлетео у Кито како би се сусрео с еквадорским председником Лењином Мореном да би му се лично захвалио.

Очито је да је Данкан, из неког разлога, био врло заинтересован за то да се Асанжова судбина запечати. Да је Данкан спреман да врло упорно лобира када му је до нечега стало потврђује и један случај тесно везан за нашу земљу и посебно интересантан у овом тренутку. Према подацима до којих је дошао БИРН, Данкан се у мају 2018. у Лондону састао с неколико званичника компаније „Рио Тинто“ како би с њима разговарао о „Пројекту Јадар“. Позивајући се на неименовани извор, БИРН наводи да је Велика Британија лобирала код српске владе у корист „Рио Тинта“. Дакле, ако је Данкан био спреман да лобира за „Рио Тинто“ код Владе Србије, зашто се не би обратио и свом блиском пријатељу, судији Барнету, да пресуди у складу с интересима које очито заступа?

Смртни грех

А интерес да Асанж буде испоручен Сједињеним Државама је, то извесно је, већи од интереса да компанија попут „Рио Тинта“ ископава литијум у Србији. Зашто? То се врло једноставно може видети ако само бацимо поглед на списак људи који су то захтевали и на томе радили, а Данкан је у тој мрежи још и ситна риба. Ради се о, поред осталих, председницима САД Џозефу Бајдену, Доналду Трампу, Бараку Обами, највишим америчким званичницима Мајку Помпеу, Хилари Клинтон, британским премијерима Борису Џонсону, Терези Меј, премијеру Аустралије Скоту Морисону, шефовима ЦИА и МИ5 Вилијаму Бернсу и Кену Мекаламу и тако даље. Ова артиљерија претешка је чак и за мултинационалног гиганта какав је „Рио Тинто“.

Али какав грех би изазвао овакав гнев најважнијих државних званичника неколико светских сила? Једноставно је. Асанж је починио најгори злочин у очима једне империје – изложио је јавности сву ружноћу и одвратност њеног злочиначког подухвата, документовао њене лажи, безобзирност према људском животу, галопирајућу корупцију и небројене ратне злочине. И то без обзира на политички блок којем ти државни званичници припадају. Било да су републиканци или демократе, торијевци или лабуристи, трамписти или бајденовци. Због тога Асанж мора бити уништен, баш као што је и Картагина морала бити уништена, што је реченица коју је Катон Старији понављао на крају сваког свог говора у римском Сенату, без обзира на тему.

Занимљиво је да је одлука да Асанж може бити изручен Сједињеним Државама донета на основу четири „гаранције“ Вашингтона Лондону, пошто је суд проценио да оне потпуно елиминишу забринутости због којих је судија на претходној инстанци у јануару ове године одбацио могућност изручења. Тим „гаранцијама“ се обећава да Асанж неће бити предмет „специјалних административних мера“, које предвиђају држање затвореника у потпуној изолацији и омогућавају држави да надзире његову комуникацију и с адвокатима, да ће му бити омогућено да казну служи у родној Аустралији, да ће му бити обезбеђена адекватна здравствена и психолошка нега и да неће бити држан у затвору максималног обезбеђења. Ово је да не кажемо смешно, пошто (осим одредбе за служење казне у Аустралији) ништа од наведеног, као што смо видели, није добио ни у Британији. Нега очито није била адекватна, био је у изолацији у затвору максималне безбедности.

На крају, указаћемо на још један лицемерни аспект случаја Асанж. Тај човек није починио ниједан злочин, чак ни злочин шпијунаже за који га Вашингтон оптужује, јер није он „украо“ документа која је објавио него је то учинио Бредли (Челси) Менинг, и због тога је осуђен и већ пуштен из затвора (чему, с обзиром на запрећених 175 година робије, Асанж никако не може да се нада). Асанж их је, дакле, „само“ објавио. Али објављивање докумената и јесте посао новинара, посебно оних истраживачких чији рад Вашингтон пропагира и помаже у бројним другим земљама, укључујући и Србију. Да би му укинули ту врсту заштите, западни корпоративни медији и власти одбијају да Асанжа назову правим именом – новинар – него упорно понављају да се ради о „узбуњивачу“.

Дакле, Асанж није никакав злочинац, или у најмању руку никога није убио (напротив, вероватно је и спасао живот неког несрећног Ирачанина, Авганистанца, Сиријца, Либијца…), за разлику од Августа Пиночеа, осведоченог злочинца, диктатора, америчке марионете одговорне за смрт десетина хиљада људи током своје вишедеценијске бруталне владавине Чилеом. Тај Пиноче је 1998. године ухапшен у Лондону под оптужбом за „геноцид и тероризам“ и, за разлику од Асанжа, смештен у кућни притвор. После две године правосудне борбе Британија је одбила да га испоручи Шпанији, која је желела да му суди. Толико о томе.

Битка, међутим, још није потпуно изгубљена, јер Асанж има право жалбе Врховном суду, који може да одлучи и другачије. Какав год коначан исход био, овим чином је исписана још једна срамна страница у историји британског правосуђа.