Филип Родић: Гиљотинирање француске демократије

Извршна директорка Међународног монетарног фонда, Кристин Лагард, осуђена је 19. децембра 2016. године јер је 2008, у време када је била министар финансија у влади Француске, омогућила да пријатељу тадашњег председника Николе Саркозија, контроверзном бизнисмену Бернару Тапију (власнику Олимпика из Марсеља у време када га је Црвена звезда победила у Барију), буде исплаћено 400 милиона евра.

Суд је одлучио да је Лагардова крива за „криминални немар“ јер није спречила ову исплату за коју се сумњало да је плод приватног Тапијевог аранжмана са Саркозијем којем је бизнисмен заузврат требало да пружи финансијску подршку на председничким изборима. Иако је Лагардова проглашена кривом, казне није било – дословно није била осуђена ни на шта. Напротив, њу овакво понашање као да је квалификовало за даље напредовање у служби јер је са чела Међународног монетарног фонда прешла за кормило Европске централне банке.

Да правосуђе није независно од политичког утицаја и да нису сви политичари једнаки пред судом, па чак ни пред судом једне од водећих европских земаља која важи за колевку равноправности, још једном је показала пресуда донета 31. марта 2025. против лидера најјаче француске странке, Националног окупљања, Марин ле Пен. Она је у децембру 2023. заједно са још двадесет троје својих партијских колега оптужена да је злоупотребила средства Европског парламента тако што су посланички помоћници плаћени европским новцем радили у корист странке.

Ле Пенова је због ове проневере осуђена на четири године затвора, од чега две условно и новчану казну од 100.000 евра. Поред тога, забрањено јој је да се у наредних пет године кандидује за јавну функцију, што укључује и председничке изборе 2027. на којима је апсолутни фаворит.

Према истраживању агенције Ифоп, које је дан пре изрицања пресуде објавио Журнал ди диманш, Ле Пенова никада није ближа Јелисејској палати, пошто би јој поверење на изборима у овом тренутку указало чак 37 одсто бирача. Према овом истраживању, Ле Пенова има веће шансе за победу него што је то 1988. имао француски председник Франсоа Митеран (34 одсто) и веће него што је 2007. имао горепоменути Саркози (31 одсто). Према овом истраживању, подршка Ле Пеновој се повећала за чак десет одсто у односу на 2022. и далеко је испред свих конкурената, и са деснице, и са левице.

Трећа срећа

Пресуда против Ле Пенове је трећи пут да суд у једној западној демократији покушава да дисквалификује једног фаворита на председничким изборима и забрани му учешће у политичком животу и то не због издаје, или убиства, него због нејасних и мало познатих техничких прекршаја изнетих пред суд у складу са потпуно новим правим теоријама.

Пре ње, жртве ове врсте прогона били су Доналд Трамп (којем су на терет била стављана чак 34 кривична дела) и потпуно неочекивани победник првог круга председничких збора у Румунији одржаних 24. новембра 2024, Калин Ђорђеску, којем је судски забрањено учешће на поновљеним изборима заказаним за четврти и 18. мај. Све то због опскурних оптужби за некакво руско мешање преко Тиктока.

Највећи проблем са пресудом Ле Пеновој је тај што петогодишња забрана на кандидовање за јавну функцију ступа на снагу одмах, без обзира на жалбу, коју је Ле Пенова најавила. То практично значи да и уколико Ле Пенова у жалбеном поступку буде проглашена невином, због дужине процеса неће моћи да учествује на изборима на којима би, како анкете показују, имала велике шансе да победи кандидата естаблишмента.

И за ово, попут случаја са Лагардовом, у француској правосудној пракси постоји контрапример. Саркози је, наиме, у два наврата – првог марта 2021. и 30. септембра 2021. – осуђен за корупцију, трговину утицајем и нелегално финансирање политичке кампање. Поред затворске казне (шест месеци затвора и шест месеци условно) Саркози је осуђен и на трогодишњу забрану кандидовања за јавну функцију, али је ова казна ступила на снагу тек по окончању жалбеног поступка и правоснажности пресуде, у фебруару 2024.

Ни сама Ле Пенова није веровала у могућност овакве пресуде – вече пред изрицање пресуде она је самоуверено рекла да не верује у могућност да буде дисквалификована, а слично су у претходном периоду изјављивале и бројне њене партијске колеге, вероватно мислећи да се судија неће усудити да дисквалификује лидера најјаче француске партије. Судије су, међутим, изнеле врло оштру оцену о томе како је новац злоупотребљен и чак Ле Пенову и њене сараднике оптужили за подривање демократије.

Ле Пенова је, можда, уклоњена, али њена партија није и највероватније ће имати користи од ове и овакве пресуде

Такву оцену 11 милиона бирача који су прошлог јула на парламентарним изборима свој глас дали Националном окупљању може да прими само са иронијом. Утолико пре ако се у обзир узме и „румунски случај“, али и европски однос према недавним изборима у Молдавији и Грузији, као и покушаји и најаве забрањивања друге најјаче партије у Немачкој, АфД-а. Ова пресуда може само међу све већем броју Европљана ојачати утисак да је управо европска елита та која подрива демократију.

Поставља се питање да ли су судије судиле у складу с некаквим политичким наређењима. „Нема потребе да (судије) добију упутства“, каже Ле Пенова. Заиста, у Француској, као и у многим другим западним државама, идеологизација великог дела правосуђа дешава се већ скоро педесет година и данас доноси плодове. Треба имати на уму, на пример, да је синдикат правосуђа у јуну 2024, уочи парламентарних избор,а позивао на мобилизацију против доласка „екстремне деснице“ на власт.

Срећа у несрећи

Ривали и непријатељи Марин ле Пен и њене странке, међутим, не би требало превише да се радују овој пресуди. Она је можда срушена, да не кажемо политички гиљотинирана, али њена партија није, и други човек Националног окупљања, Жордан Бардела, ће сада највероватније бити њихов председнички кандидат.

Он јесте млад – 2027. ће имати само 31 годину – али то не би требало да буде препрека, јер је и Емануел Макрон за председника изабран док је још био у својим тридесетим годинама. Бардела је, реагујући на пресуду, твитовао да није само Ле Пенова неправедно осуђена – него је погубљена француска демократија.

Француски премијер Франсоа Бајру (који је прошле године ослобођен сличних оптужби за злоупотребу средстава ЕУ), недавно је признао да би одлука да Ле Пенова буде дисквалификована могла у јавном мњењу имати снажан позитиван утицај по Национално окупљање. Његова министарка за родну равноправност Аурора Берже такође је упозорила да би забрана кандидовања Ле Пеновој могла имати „последице“ на изборима.

Сама Ле Пенова је најавила наставак борбе. „Жалићу се“, рекла је она по изрицању пресуде. А у случају да се жалбени поступак оконча после председничких избора 2027. и да се заврши одлуком да није крива, шта ће се десити са њеном политичком дисквалификацијом?

Она даље поставља питање „какав ће, у том случају, бити легитимитет оног ко буде изабран?“ Нема, међутим, потребе да се чекају наредни избори да би дошло до „последица“ – њена партије би могла да, у сарадњи са левицом, у парламенту покрене процедуру за изгласавање неповерења Бајруовој влади.

Национално окупљање је то већ урадило у децембру, када су обарали владу Мишела Барнијеа, али је од почетка ове године било много беневолентније према власти, што више уопште не мора да буде случај.

Ле Пенова је, можда, уклоњена, али њена партија није и највероватније ће имати користи од ове и овакве пресуде. Гнев њених 11 милиона бирача ће у данима, месецима и годинама које су пред нама само наставити да кључа и у једном тренутку ће вероватно прекипети.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Thomas Samson/AFP