Филип Родић: Другосрбијански надреализам

Чувеном београдском писцу Владимиру Арсенијевићу просто је невероватно да нико није довео у везу исписивање патриотских графита по граду са трагедијом у Основној школи „Владислав Рибникар”, када је ученик К. К. убио школског чувара и још деветоро ученика школе у коју је и сам ишао.

– Просто је невероватно да нико није довео у везу чињеницу да испред улаза кроз који је тај дечак прошао и почео да пуца са леве стране пише „Гробари Врачар”, да се преко пута улаза налази мурал Путину, да десет метара од улаза, у парку код Митићеве рупе, стоји графит „Кад се војска на Косово врати”. 70 метара даље огроман портрет Младића са поруком „Ђенерале, твојој мајци хвала”, као и „Српска Спарта”. Напросто, Његошева улица је нафилована садржајима тог типа – рекао је Арсенијевић на „хитној” конференцији за новинаре, коју су поводом „српске графити агресије” организовали његово Удружење „Крокодил”, ЈУКОМ, Београдски центар за људска права и Иницијатива младих за људска права.

Оштро око Арсенијевића

Мени је просто невероватно да поштовани господин Арсенијевић покољ у „Рибникару” није довео у везу са промотерима западне (не)културе који, на пример, у позитивном контексту певају о дрогирању, разврату и убијању. Шта више личи на злочине које je К. К. учинио у „Рибникару” и У. Б. у околини Младеновца, портрети В. В. Путина и генерала Ратка Младића, поруке о српском Косову и Метохији и повратку српске војске на простор јужне српске покрајине (што је, успут буди речено, у складу са Резолуцијом 1244 највишег међународног тела, Савета безбедности УН), или песме које садрже речи попут: „Ја сам Сурил, зову ме Сериал, зато што убијам ко Свети Илија; Паф-паф-паф-паф, мртва фамилија, зато ме мрзе ко Израел Сирија; Гвожђе на мењач, у гепеку калаш, са’ћу да побијем цео твој салаш; Ово је пецање, зови ме Алас, неће ти помоћи Исус, ни Алах; На мојој страни је дебели Буда, има да побијем пола твог худа”. Ово су речи песме „Инџо сам шино”, коју је „млади београдски уметник” Сурил (Surreal) објавио на албуму „Дроге” (Drugs) из 2016.

Прво мали „експлејнер”, што би рекли на „случајносрпском”. „Инџо” је шатровачки израз за „џоинт”, односно цигарету са марихуаном, „сурил” је енглеска реч за „надреалан”, „сериал” је, такође, енглески термин за „серијски”, што се најчешће повезује с „убицом”, „гвожђе” се у сленгу користи за пиштољ, „калаш” је, наравно, надимак јуришне пушке „калашњиков”, а „худ” је још један англицизам који означава суседство, на шта се вероватно односи и помињање „салаша” у овом контексту.

Много је сличности у овој песми са оним што нам се догодило почетком маја у елитној београдској школи и по „салашима” у околини Младеновца, зар не? Толико да је просто невероватно, да не кажемо надреално (на случајносрпском суреално) да је оштром оку Владимира Арсенијевића ово промакло. Још је невероватније да је Арсенијевићу ово промакло ако се узме у обзир да је, по сопственом признању, он „фан Сурила”. „Ја то пратим од прапочетка”, рекао је он у једном интервјуу 2018. године.

Поносни отац

Откуд то да један угледни књижевник, овенчан чак и доскора престижном НИН наградом, буде фан нечега оваквог? Одговор је врло једноставан – право име певача Сурила је Филип Арсенијевић и Владимиров је, сада већ 33-годишњи наследник, којег отац, свакако, воли. И није у томе проблем. Подразумева се да сваки родитељ безусловно воли своје дете, па чак и ако оно хлеб свој насушни зарађује тровањем омладине величањем дроге и криминала. Може отац, поред тога што воли, и да буде поносан на оваквог наследника. Није Арсенијевић у томе ни први, ни последњи. Имамо једног таквог чак и у нашој цркви. Мислим, наравно, на оца Ненада Илића, оца Баке Прасета. Може човек да погреши у васпитавању свог детета, нисмо ми, очеви, имуни на то, али одакле нам онда идеја да можемо да васпитавамо друге, ако сопствено дете нисмо васпитали?

У овоме, по ко зна који пут, видимо колико је истинита она Христова о трну у оку брата свога и балвану у свом оку. Заиста, шта Владимиру Арсенијевићу даје право да моралише о штетном утицају који на децу од три-четири године може имати графит са поруком „кад се војска на Косово врати” и ликом косовског хероја Милоша Обилића? Али они о моралисању певају као Здравко Чолић о својој љубави: „Ти си ми у крви”. Они без моралисања просто не умеју више јутром да се буде.

Кад смо већ код „кварења” деце, имамо још један пример ове врсте двоструког морала. Окупљени око идеје „Србије против насиља”, међу које спада и Арсенијевић и његови саговорници на „хитној” (не знам како се нису сетили да је назову „ургентном”) конференцији за новинаре, залажу се за забрану ТВ Пинк, јер нам својим садржајима квари младеж (са чиме се у великој мери слажем – не да га треба забранити, него да има кварљив садржај). Све то уз пренос уживо и префорсирану подршку луксембуршких медија Н1 и Нова. За то време, песме о „калашу” у гепеку и убијању по суседству се неометано врте на каналу IDJ – који је у власништву исте корпорације чији су и ови независни професионалци. А за то време, запослени Фонда за хуманитарно право туже своју лидерку Наташу Кандић за крајње нехумано понашање према њима и траже заштиту од мобинга. Суреално, што би оно рекли.