Филип Родић: Друга Србија у Приштини

Док се на седници Савета безбедности УН у Њујорку водила расправа о напетој ситуацији на Косову, док је Срећко Софронијевић, тешко рањен у десанту „косовске полиције“ на северни део Косовске Митровице, још лежао на интензивној нези, неки Срби су се дивили Приштини и начину на који су примљени у овом граду, ишавши чак дотле да су Приштину поредили с Немачком.

То су били представници „друге Србије“ и тако их нисмо назвали ми, него су их тако назвали њихови албански пријатељи и они сами себе: „Друга Србија не значи бити издајник, већ су то људи који мисле да је могуће комуницирати са другима и који мисле другачије од званичног државног наратива.“

Како је један од учесника овог фестивала Веран Матић рекао: „Не смемо чекати да се елите смилују да крену ка процесу успостављања нормализације и помирења, време је да се искористе сви капацитети који постоје и паралелно успостављају. Фестивал ‘Мирдита’ је јединствена и ретка манифестација о српско-албанским односима, практично би било мало да је ‘Мирдита’ и сваки дан за све што је потребно исправити.“ У питању је „изградња мира“, кроз контакте „уметника, бораца за људска права, мировних активиста и јавних личности са – „Косова и Србије“, како то пише на сајту овог фестивала. Али како је овога пута изгледало то „спајање“? Како је то косовским Албанцима представљена српска култура са којом би они требало да се помире, па да престану да нападају српске светиње, али и обичне људе?

Фестивал је започет „еротским“ плесом једног трансвестита из Србије, да би био настављен емитовањем филма „Зацели ме“ Данијеле Штајнфелд о томе како Срби, ето, нису силовали само Албанке док су имали власт на Косову и Метохији, него силују и по самој Србији. Потом је, другог дана, уз дебату, представљена књига Друга Србија: Богдан Богдановић Шкељзена Гашија, да би увече био одржан Pavana and more пијанисткиња Бранке Парлић и Наташе Пенезић. Трећег дана фестивала представљена је књига Иза седам логора Виктора Иванчића (о којем сам недавно писао због његовог текста „Оклопно православље“), Хрвоја Полана и Немање Стјепановића, одржана дебата на ту тему и на крају отворена изложба фотографија Хрвоја Полана. Фестивал је затворен пројекцијом филма „Терет“ Огњена Главонића.

Каква је порука „помирења“ послата оваквим програмом? Таква да се треба помирити са Србима који попут ангажованог трансвестита у Приштини виде Немачку, а не виде сав онај ужас које „модерно косовско друштво“ нуди Србима, с онима који потврђују албанску тезу о Србима као народу силоватеља, онима који „мисле другачије од званичног државног наратива“ па сматрају да је „Косово република“, онима који представљајући српску културу не свирају дела Биничког, или Мокрањца, него Стива Марленда или Гејвина Брајарса, и на крају несрбима који форсирају причу о ужасу српских ратних злочина кроз приче о некаквим „концентрационим логорима“, или Србима који снимају бедне пропагандне антисрпске филмове.

Не форсирају ли ти исти људи код нас помирење кроз „суочавање“ са својом ружном прошлошћу (Веран Матић је на својој некадашњој телевизији имао и емисију под називом „Истина, одговорност, помирење“)? Ако је тако, онда „Терет“ треба да се приказује у Београду, а у Приштини рецимо филм „Ви идите, ја нећу“, „Енклава“, или још недовршени филм „Жетва“ о чувеној „жутој кући“ и српском срцу које је закуцало у грудима Немца Јохана. Уместо филма о моралним дилемама једног Србина који превози албанске лешеве, могли би приказати филм о моралним дилемама једног Албанца који на вађење органа води неког несрећног Србина. Какво је то помирење које је засновано на храњењу албанских стереотипа о Србима као кољачима и злочинцима који силују, држе концентрационе логоре и кришом пребацују лешеве цивила? Могли су представити и књигу чешког писца Јозефа Урбана Хабермансов млин о нестанку троје младих Чеха на тромеђи Србије (КиМ), Црне Горе и Албаније који су највероватније скончали у некој од „жутих кућа“.

Не, није то начин на који ови људи виде помирење с косовским Албанцима. Они га виде исто онако како га виде и с другим народима у окружењу – треба клекнути (као што је Веран Матић учинио у Вуковару), или чучнути (као што је то сад учинио у Приштини). Само Србин који то све прихвата је добар, односно „други Србин“. Да ствар буде још гора, када је у Вуковару клечао, Матић се представљао као „специјални изасланик председника Србије Александра Вучића“, а сада када чучи представља се као „председник Комисије за истраживање убистава новинара“ коју је 2013. формирала Влада Србије – значи као државни званичник. Исти тај „државни званичник“, на свом „блогу“ гордог назива „Јавни сервис“, Косово и Метохију сврстава у „регион“. Заиста се као другосрбијанац „не држи званичног државног наратива“.