ФИЛИП РОДИЋ: Домаћи бостан

Вишедеценијски неприкосновени лидер француске екстремне деснице Жан-Мари ле Пен говорио је крајем осамдесетих како су француски „Зелени” попут лубеница – споља су зелени, а унутра црвени. Иако је тај његов опис од пре више од тридесет година у време када је изнет био тачан, сада то више није. Мада ни европски „црвени” у највећој мери више нису то што су некада били. Као што је по урушавању Совјетског Савеза на Западу нестала идеја „социјалне државе”, тако је и из глава „левичара” нестала потреба за борбом за радничка права и права обичног и малог човека. Социјалну државу заменио је дивљи неолиберализам упарен с глобализацијом, а радничка права уступила су место борби за LGBTitd „заједницу”.

Тако данас више ни „зелени” нису лубенице. Њихово унутрашње „црвенило” замењено је спектром дугиних боја у којој су и црвена и зелена тек једна од боја, а борба за идеје и једног и другог тек мртво слово на папиру. Главна је борба за исте оне „вредности” које подржавају (о, чуда!) и највеће мултинационалне корпорације од „Бе-Ем-Веа” преко „Икее” до „Амазона”, чији је власник Џеф Безос чувен по нехуманом израбљивању својих радника, а толико богат да би неколико пута могао да нахрани све гладне на кугли земаљској.

Али њихова права му, као и другим глобалним богаташима и нису толико важна, јер за разлику од LGBTitd људи, ови нису потенцијални потрошачи. Осим ако не могу бити жртва некаквих вакцина из кухиње Фондације Била и Мелинде Гејтс, или пољопривредници поробљени генетички модификованим семеном Монсанта (чији је филантроп Гејтс један од већих акционара).

Говорећи о „зеленима” главном и одговорном уреднику једног „Недељника”, „генијално” је што „зелену агенду сада преузима” Бошко Обрадовић. „Генијалност” је у томе што Обрадовић као „десничар” нема права да се бави еколошким питањима, јер ми „тотално не разумемо шта су зелени”.

„Зелени у Немачкој постоје одавно, нестали су због Јошке Фишера, зато што је то пацифистичка странка, управо због бомбардовања СРЈ, то им нису опростили”, рекао је он гостујући на једној луксембуршкој телевизији додајући да је то „лево либерално крило свуда у свету”.

Значи, ако нисте леви либерал, не смете се бавити екологијом. Иако је истина да „зелени” у Немачкој постоје одавно, сигуран сам да он није мислио на сам извор борбе за екологију у тој земљи који се налази у Национал-социјалистичкој партији немачких радника, која је по доласку на власт 1933. увела прве еколошке законе на свету и забранила вивисекцију над животињама (није да им је сметало да тај гнусни чин обављају над људима и то не само у „клиници” доктора Јозефа Менгелеа него и шире).

Чак и суштина нацистичке идеје сажета у теорији „крви и тла” нацистичког идеолога Алфреда Розенберга садржи веома снажну еколошку компоненту. Еколошка идеја ни после рата није замрла у круговима екстремне деснице. Иако је примера прегршт, овом приликом поменућемо само чувеног „Унабомбера” Теда Качинског, који је, иако се дистанцирао од фашистичке идеологије, гајио десничарске идеје и дубок презир према левици чије је припаднике описао као „социјалисте, колективисте, политички коректне типове, феминисте, хомосексуалце и активисте за заштиту животиња”.

Немачки „зелени” можда јесу „пацифистичка странка”, али само на папиру. Неистинита је тврдња да су „кажњени” због бомбардовања Србије, пошто су на првим изборима за Бундестаг после агресије, 2002. године, освојили више гласова него на претходним 1998 (око 800.000 гласова више). Напротив. Они се и данас залажу за „људскоправашки” интервенционизам, што доказује и недавна посета председника „зелених” Роберта Хабека линији фронта у Украјини, где се фотографисао (са све шлемом и панциром) у селу Широкино, које је под контролом неонацистичког батаљона Азов, и залагао за помоћ овој земљи у борби против „руске агресије”.

Овај потез критиковао је само шеф посланичке групе једне од ретких истински левичарских европских партија (Линке) у Бундестагу Дитмар Барч: „Роберт Хабек је тамо полудео. Фотографисати се као немачки страначки вођа с челичном кацигом у близини руске границе је неприкладно с обзиром на нашу историју, а за челника Зелене странке то је равно гротески.” Али и није баш тако гротескно, јер је очито питање континуитета.

Осим пацифизма, уредник Недељника није погрешио у набрајању политичких циљева „зелених”. Поред тог „пацифизма” сасвим исправно, као главне захтеве „зелених” данас у Европи, навео је и родну равноправност и ЛГБТ права. Где је ту екологија, запитаћете се. Па нема је, осим у оној мери у којој то одговара „екологији” крупног капитала оличеног у предводницима те „борбе”, некада нобеловца Ала Гора, који је своју награду добио због борбе против спорних климатских промена, а сада Грете Тунберг, која из своје удобне фотеље вредне десетак хиљада долара не може ни да замисли како то изгледа када је некоме заиста уништено детињство.

А та детињства уништавали су и уништавају управо њени ментори, у великој мери и преко ње, намећући сиромашним државама „еколошке” стандарде које могу испунити само они најбогатији и који су, чини се, осмишљени управо да се сиромашне земље никада не би извукле из своје беде и да се западњачка контрола над њиховим енергетским и индустријским сектором додатно ојача. Тако, нажалост, махом размишља и делује и „домаћи бостан” којем смета да се еколошка питања сагледавају и из неког другог, како они кажу, „ултраконзервативног” угла.