Филип Родић: Дефиниција безумља

СВИ смо имали прилике да чујемо да се наше друштво налази у „дубокој кризи“. Истина је да те „дубоке кризе“ нема, али да нам се она упорно намеће. На срећу, увек истом стратегијом, што умањује вероватноћу за успех овог опасног пројекта

Дефиниција безумља је чинити исту ствар изнова и изнова и очекивати другачији резултат – цитат је који се махом приписује Алберту Ајнштајну. Као што је често са чувеним цитатима, и овде је тешко утврдити аутора ове мисли, која се приписује и Бенџамину Френклину и Марку Твену. Поменимо само наводно Черчилову премису да ће се „фашисти будућности представљати као антифашисти“, коју ју је, највероватније, изговорио амерички сенатор из Луизијане Хјуи Лонг, којег је политички неистомишљеник (археоантифашиста) убио 1935. године. Није, међутим, толико битно ко је нешто рекао, него да ли је премиса тачна.

Да је очекивати другачији резултат од исте стратегије у најмању руку неразумно, да не кажемо глупо, евидентно је. То му дође као природни закон и опирати се томе јесте, што би Ајнштајн, Френклин или Твен рекли, безумно. Али онда имамо нашу опозицију (највећим делом ону која се дефинише као прозападна, али и неке њене наводно мање прозападне сегменте) што упорно најмање десет година истом стратегијом покушава да добије другачији резултат од оног који им се дешава. Желе смену Александра Вучића, а делује да га (постоје мање осцилације) чине све јачим.

Истина, у неким приступима јесу варирали. На пример, некад су заговарали бојкот избора, а некад излазак на изборе. Некад су правили шприцер, па су истовремено позивали и на бојкот, и на излазак на изборе. И ни једно, ни друго им се до сада није исплатило.

Напротив, делује као да (и ту постоје мање осцилације) себе доводе у све неповољнији положај у односу на власт. Проблем овде није само тактика (излазак или бојкот избора) него свеобухватнија стратегија иза те тактике – стварање кохерентног плана и система политичких идеја и програма. Осим чистог антивучићизма, тешко је наћи било какву другу идеју у њиховом програму. Да се не лажемо, ствари изгледају овако: Стари савски мост ћемо бранити јер „Вучић хоће да га сруши“, а не зато што нам је заиста стало до њега и мислимо да је баш супер. Зато што „Вучић хоће да га руши“, ми ћемо наћи хиљаду разлога против тога. Чешће лоше, него добро утемељених разлога, али то није битно.

Иако, како смо навели, постоје варијације у опозиционој стратегији, у последњих најмање десет година постоји и једна важна, сада готово идентитетска константа – бесомучно организовање протеста и блокада, институционализовање улице. Деценија је дуг период и тих протеста и блокада, из ових или оних разлога, било је сасвим довољно да би се показало да је тај приступ политичкој борби јалов. Постоје, наравно, неки изузеци (рецимо, први протести против рударења литијума, када је влада, показаће се привремено, одустала од те идеје), али они не доказују успешност стратегије, него пре потврђују правило. У наведеном примеру, успеху је пре допринела одлука власти да, из прагматичних и стратешких разлога, привремено попусте, а не неподношљивост притиска „грађана“.

Протести и блокаде, евидентно је, не само да су јалови него имају и супротан ефекат – уместо да доведу до стварања критичне масе која би довела до смене власти на изборима (или улици), они пре доводе до стварања врло „некритичне“ масе, то јест осипања оних који су спремни да подрже уличне, али и изборне акције опозиције. Те најчешће бесмислене акције, протести ради протеста, више стварају гнев народа којем се тиме додатно компликује иовако тежак живот, него што привлаче додатне присталице. Слична је ствар и са оним, морам употребити ту реч, будалаштинама у Скупштини. Шта је опозиција добила оним циркусом? Остварила је циљ да се буџет и читав низ других аката усвоје без икакве дебате и ништа друго. Али настављају с истом промашеном стратегијом, па блокирају и покрајински парламент и градске скупштине. С истим резултатом.

Делује глупо, али није само то. Ово што раде је и опасно. И тога су и сами свесни. Да је тако, показује изјава Маринике Тепић у „Утиску недеље“ да „мисли да ми већ јесмо у грађанском рату, само се још није запуцало“. Паметно као она премудрост о „тапији на бол“.

Је л’ треба да се запуца? Је л’ то циљ свега овога? Надајмо се да ће и ова стратегија, као и остале бити неуспешна, посебно што је опасна. Утешно је што, поред тога што им мањка квалитет, имају све већих проблема и с кванитетом, па у њиховим „перформансима“ учествује све мање људи. Истина, Кастро је револуцију започео са 19 особа, али нити је Драган Ђилас Фидел, нити је Мариника Тепић Че Гевара, а ни Вучић није Фулгенсио Батиста. Фидел и Че су имали јасну идеју и програм, а Батиста се бранио страховитом репресијом, да поменемо само неке разлике.

Избор цитата са фашистима и антифашистима с почетка текста је био случајан, први ми је пао на памет као пример погрешног приписивања, али је и он одличан за опис ове ситуације. Имамо човека који се на друштвеним мрежама представља под псеудонимом „Ужичка Република“ и буса се антифашизмом, Горана Јешића, човека који се бије с полицијом на номинално комеморативном скупу. Горан Јешић, „нови идол младих“ како би Нова С желела да га представи, каже да је сада потребно да „трајно дератизујемо“ друштво.

У филму „Вечити Јеврејин“ из 1940. године, нацисти су Јевреје поредили управо с пацовима. И они су сматрали да је потребна „трајна дератизација“. Од идеје о „културној деконтаминацији“ до идеје о „трајној дератизацији“ кратак је пут, а њихов извор није истински антифашизам, то је пре идеја о „коначном решењу“.