Сећам се, било је то 2007. године, када је тадашњи шеф француске дипломатије, Бернар Кушнер, током посете Београду јеретички изјавио да Србија неће моћи да постане чланица Европске уније пре него што се реши питање Косова и Метохије. „Немојте мислити да ће то (чланство у ЕУ) бити могуће пре него што буде решено питање Косова на миран начин”, рекао је он тада на конференцији за новинаре после састанка са тадашњим министром спољних послова Вуком Јеремићем у Вили Мир. Сећам се и разговора са својом тадашњом главном уредницом (у Танјугу), Бранком Ђукић, која ме је позвала телефоном да ме пита зар нисам могао нешто „лепше од тога” да ставим у наслов и лид.

Ствар је у томе што је Бернар Кушнер тада урадио оно што европски званичници нису желели – јасно нам је ставио до знања како ствари стоје. Готово подједнако јасно као што је било и његово изругивање новинару који га је у време док је био шеф Мисије УН на Косову и Метохији упитао о Жутој кући и вађењу органа. Умео је Кушнер да искочи из колосека и изнесе у јавност и оно што сви знају, али не желе отворено да кажу.

Кад смо већ код колосека, у то време – а вала и пре и после тога – дуже од деценије, европски комесари из Брисела и проевропски комесари из Београда убеђивали су нас да су европска интеграција Србије и решавање питања Косова и Метохије „два паралелна колосека”. Зарад очувања евроентузијазма међу Србима, те две теме никако нису смеле да се мешају – иако је свима који хоће да виде и чују јасно да је то немогуће. Колико год они желели да ти процеси буду паралелни, према еуклидској геометрији, две паралелне линије остају на константној удаљености, секући се само у бесконачности.

Да ли због тога што се евроентузијазам од те 2007. у Србији стрмекнуо, или због других фактора попут јачања неких светских полова на штету Колективног запада – а врло могуће и једног и другог – дана 27. октобра 2023. европски моћници су одлучили да је време да Србија стигне до бесконачности, да се та два паралелна процеса споје и да се, коначно, јасно и гласно каже шта је циљ „дијалога” о Косову – „дефакто признање „косовске независности”.

Скидање рукавица

Тај паралелни пут у бесконачност је, као што смо већ навели, 27. октобра досадио и европским моћницима. Макар моћнијој половини од оне моћне шесторке која се претходног дана поставила спрам председника Александра Вучића у згради Европске службе за спољне послове и безбедност. Тројици која немају никакво демократско, нити било какво друго реално утемељење своје моћи – председнику Европског савета Шарлу Мишелу, шефу европске дипломатије Жозепу Борељу и вечитом изасланику за дивља балканска племена Мирославу Лајчаку – то се, можда, и није допало, али шта ће. Они од којих њихов мањкави ауторитет зависи – председник Француске Емануел Макрон, италијанска премијерка Ђорђа Мелони и немачки канцелар Олаф Шолц – одлучили су да ствари истерају на чистац.

„Како би био постигнут брз напредак у примени Споразума о путу нормализације, позивамо ‘Косово’ да покрене процедуру за успостављање Заједнице српских општина (ЗСО), како је прописано у нацрту Статута (који су представили у Бриселу европски лидери), а Србију на дефакто признање”, наведено је у заједничком саопштењу. „Формалности, укључујући и оне које се односе на усвајање, не би требало да стоје на путу напретка о овом питању”, додали су.

То да им „формалности” заиста нису битне, представници Колективног запада су нам небројено пута до сада доказали. Од одбацивања „формалности” наведених у Резолуцији 1244, преко игнорисања „формалности” у Дејтонском споразуму и његовог алхемијског претварања из материјалног документа у „духа”, до одбацивања сопствених формалности када опортунизам то захтева као што је био случај приликом чисто политичке одлуке да се Украјини и Молдавији у јуну прошле године додели статус кандидата за чланство у ЕУ, иако не испуњавају услове. До тада се тврдило да одлука о томе не може бити заснована на политичким аргументима, него искључиво на конкретним показатељима испуњености услова и стандарда ЕУ.

„Сада очекујемо да се ‘Косово’ и Србија брзо договоре око детаља у дијалогу под посредовањем ЕУ. У одсуству напретка у нормализацији односа обе стране ризикују да изгубе важне могућности”, упозорили су лидери три најјаче европске државе. Шта нам ово показује? Нису паралелни процес европске интеграције и дијалог о Косову и Метохији него универзум у којем ово троје (а вероватно и ово друго троје) егзистирају. Сад, када им је запрећено губитком „важних могућности”, држава Србија и косовски Албанци ће се „брзо договорити око детаља”. Пошто су, ваљда, само детаљи остали да се реше. А и није да су „важне могућности” које ЕУ (и Колективни запад уопште) могу да понуде сваким даном све мање.

Европска бесконачност

Тешко је отети се утиску да данашња Европска унија све више личи на СФРЈ у позним фазама свог постојања. И то не само због тога што у свом окриљу има Хрватску и Словенију. На стање у СФРЈ пред крај асоцира и ова жеља троје европских моћника о „брзом договору” Београда и Приштине од ког, осим у паралелном универзуму, нема ништа. „Олако обећана брзина” је била и ствар коју је Драгиша Буца Павловић, некадашњи комунистички функционер близак Ивану Стамболићу, пред пад с власти критиковао код, према једнима, будућег председника Србије Слободана Милошевића, а према другима код САНУ. Пред судбоносну Осму седницу на којој су Стамболић и он почишћени, 11. септембра 1987, Павловић је упозорио да „укупно стање на Косову, које се не поправља ни потребном ни пожељном, ни олако обећаном брзином, ствара опасну атмосферу”.

Можда је брзина за решавање косовског питања за коју се, наводно, Милошевић залагао била „олако обећана”, али је јасно да је у том тренутку Србима у јужној српској покрајини било догорело до ноктију и да се морало нешто предузети. Чињеница је да су Срби на Косову и Метохији данас у још горој ситуацији и да због тога, а и због претходних искустава, Вучић не може обећавати брзину, али то су почели да раде европски комесари и званичници – несвесни да од тога нема ништа и да то може само погоршати ствари. Да цитирамо Буцу Павловића, „створити опасну атмосферу”. Да од те брзине нема ништа, јасно им је ставио до знања и Вучић рекавши у свакој могућој прилици и пре и после ове „посланице” да од тога нема ништа, да је Србија свесна својих обавеза и да ће их испуњавати, али да од призвнавања, дефакто или дејуре, свеједно – нема ништа. Никада.

Некадашњи амбасадор Србије у Бриселу и директор новинске агенције Бета Радомир Диклић је, коментаришући на једној луксембуршкој телевизији ово писмо, истакао да је већина Срба „свесна” да је „Косово” независно, али и врло луцидно указао да би онај ко би признао независност „Косова” у Србији моментално изгубио власт. На страну та дихотомија по којој је већина свесна „косовске независности” и логике по којој би та иста већина казнила онога ко би на тако нешто пристао.

Битно је што је те чињенице свестан и човек којем „европске вредности” прожимају сваку ћелију. Такође, Вучића су његови критичари оптуживали за све и свашта, али не памтим да му је ико икада налепио етикету самоубице. Напротив, оптужују га да је превише самољубив, а такви људи се не убијају. А признање „Косова” је, као што је то чак и Диклић рекао, (макар) политичко самоубиство. Поред Буце Павловића, ЕУ изгледа фали и Бацко Диклић да је упозори да Вучић на тако нешто просто не може да пристане, па стога ни те скинуте (или у лице бачене) рукавице немају тежину.

Сада, када смо стигли до европске бесконачности, проблем је и у томе што Срби – као доказано небески народ – знају шта их чека у правој бесконачности и да једно од та два никако није лепо, ни пријатно, као и да та бесконачност зависи само од избора које донесу за овога живота, те да „европски стандард” није вредан премишљања. У ствари, проблем је (не наш) што се чини да ЕУ почиње да схвата да не оперише у бесконачности, него у коначности и да је коначност близу, па јој се жури.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор Печат

Насловна фотографија: EU