ФИЛИП РОДИЋ: Да је Душан нетко

„Да ми је бити морски пас, бар један дан, један сат, један трен, бити морски пас. Гутао бих све од реда, рибе, звијезде и торпеда, канте, барке, разгледнице, плутаче и подморнице“ – певао је почетком осамдесетих година прошлог века сплитски бенд „Метак“ (песму је касније преузела, такође сплитска група „Осми путник“). Врло је могуће да је ову песму у својим млађим данима слушао и Душан Теодоровић, академик. Одавно се кроз његове јавне изјаве, као златан конац, провлачи жеља да се буде не(т)ко, јер звање академика очигледно није довољно.

Хтео је Душан Теодоровић ономад да буде председник, односно макар кандидат за председника, али није му (се) дало. После тога амбиције су се мало спустиле, али и даље су високе. Не мислим сада на ону да буде гост на Н1. Иако му се та редовно остварује, није му довољно па водитељу препоручује да „зову више људе као што је он“, јер има шта паметно да каже.

Најновија Теодоровићева амбиција је да буде „нетко“ ко би могао да забрани улазак држављана Босне и Херцеговине који су гласали на претходним изборима у Србији. „Сви они грађани Босне што су довожени, њима мора да буде забрањен улазак у Србију доживотно. То је оно, да сам ја нетко, што бих ја урадио“, рекао је гостујући на телевизији на коју дефинитивно не доводе довољно људи попут њега, што је велика штета. Душан Теодоровић би, дакле, волео да буде нетко ко би могао да донесе одлуку, уредбу, или шта већ што би наметнуло доживотну казну људима, „грађанима Босне“, који су у складу са законом остварили своје грађанско, људско право. Не би он доживотно забранио улаз људима попут Насера Орића који су ратовали (да сад не кажем како), него онима који су гласали. Да не кажем да ти људи несумњиво имају држављанство Републике Србије. Шта то значи? Да би им одузимао држављанство, или да би грађане Србије (не БиХ) поделио на две групе – оне који могу да улазе у своју државу, и оне који то не могу?

Мала је линија између тога да неко буде кажњен јер је гласао и онога да неко буде кажњен због тога како је гласао. У ствари, управо се о томе и ради – Теодоровићу смета што ти људи нису гласали онако како он сматра да треба, а и то је на нивоу предрасуде јер не може да зна како су они гласали. Човек који се номинално бори за „институције“ и „правну државу“ би, да је нетко, наметнуо казну без правног поступка, без доказног поступка, него онако паушално, јер је неко и јер му се може. Другачије од овога не може бити, јер се против тих људи правни поступак и не може водити, а још мање се може доказати како су и за кога гласали.

Друга је ствар што би он тим „грађанима Босне“, а јасно је да се ради о Србима из Републике Српске, а не Насеру Орићу, изрекао доживотну казну забране уласка, што је заиста ретка мера којој западне државе прибегавају само у најекстремнијим случајевима тешких кривичних дела. А гласање на изборима се у „нормалном свету“ не може сматрати злочином.

Има Душан Теодоровић, очигледно, снажан нагон ка кажњавању људи. И раније је изражавао такве тежње. Крајем октобра прошле године је на истој телевизији изјавио да би волео да буде онај који ће „лустрирати“. „Волонтерски, бесплатно, две године, да будем један од људи задужен за лустрацију“, рекао је тада. Замислите само како би ту био радикалан, када би људима који ништа противзаконито учинили нису наметнуо доживотну казну забране уласка у матичну земљу, шта би радио с онима који су, како каже, „направили спржену земљу, убили морал, пристојност, позориште, културу, филм“. По ком списку би бирао те људе? Оном изборном?

Који су му критеријуми за ту лустрацију јасно се види већ у овом интервјуу у којем се залаже за доживотну казну „Босанчугама“. Теодоровић је, наиме, „запрепашћен“ и „великом срамотом“ сматра то што је Бранимир Несторовић добио титулу редовног професора Медицинског факултета. Не оспорава Теодоровић Несторовићеву стручност у медицинској науци и не би му он због тога одузео звање, јер ту знање ван сваке разумне сумње има. Из тога следи закључак да би му га одузео због политичког мишљења, јер су ствари које Несторовић говори, према његовом мишљењу, „опскурне“ и „смешне“.

Сад се запитајте како би Теодоровић, који је био професор на Саобраћајном факултету и као стручњак из те сфере произведен у академика, реаговао када би неко покренуо питање његове професуре и чланства у САНУ због „смешних“ ствари које износи по телевизијама које би требало чешће да га зову? Да ли је „велика срамота“ што је професор Саобраћајног факултета неко ко говори како људима због гласања треба забранити улазак у државу чији су држављани? Јесте, али то нема никакве везе са његовим звањем на Саобраћајном факултету, а још мање са демократским погледом на свет у којем су сви људи равноправни и слободни на своје мишљење. Ово више личи на поглед на свет чувеног Јова Капе, члана Одбора за лустрацију на Голом отоку. Биће да је срећа што Душан Теодоровић „није нитко“ јер би у супротном могао бити нитков.