ФИЛИП РОДИЋ: Бесрамност албанског апологете

Када се нађем у неугодној ситуацији да пред сам истек рока не знам о чему бих вам писао, драги читаоци, прибегнем једном лукавству које је досада палило без грешке – одем на странице (од савести и части) „независног” дневника Данас и тема ми сама падне у крило. Често боља и инспиративнија него што сам могао и да пожелим. Тако је било и ове суботе када сам „на прву” налетео на бриљантан рад под насловом „Треба ли Косово да призна Србију?” аутошовинистичког генија Чедомира Петровића.

Петровић текст почиње непријатном истином – цитатом из предлога Васе Чубриловића за решење „албанског питања” на Косову и Метохији из 1937. године под насловом „Истеривање Арнаута” из којег цитира: „Арнауте је немогуће сузбити само поступном колонизацијом. Једини начин и једино средство то је брутална сила једне организоване државне власти, у чему смо ми увек били изнад њих. Може опстати само она земља која је насељена својим властитим народом.”

Осим овога, све остало што је Петровић написао у свом аутошовинистичком меморандуму је чиста лаж. У првом реду квалификација овог рада – „текст важи за један од основних докумената великосрпске идеологије 20. века”. „Влада Милана Стојадиновића није могла применити меморандум. Разлог, почетак Другог светског рата и слом Краљевине Југославије”, пише он инсинуирајући да треба хвалити Хитлера што нас је напао и тиме спречио „геноцид” на КиМ. И Априлски рат је, у ствари по мишљењу Петровића, био хуманитарни баш као и онај који ће се сручити на нас 54 године касније.

Истина је, међутим, да је Чубриловић ово размишљање написао за Српски културни клуб, а не као званични документ намењен Стојадиновићевој влади (која, успут, уопште није била „великосрпска” него је у њој министар унутрашњих послова био Словенац Антон Корошец, а министар правде Хрват Миле Мишкулин, на пример). Чубриловић је ово ’44. понудио и Титу, који га је, попут Стојадиновића, одбио и документ „сахранио” све до 1960. године када га се докопао Енвер Хоџа и користио га у пропагандне сврхе.

Петровић даље у тексту помиње српске злочине над Албанцима током балканских ратова. И ту стаје на страну безочне антисрпске пропаганде тврдећи да су „војне и полицијске снаге Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе” убиле „120.000 Албанаца, оба пола и свих узраста”. Прво, по извештају Међународне комисије Карнегијеве задужбине, грозне злочине чиниле су све зараћене стране, а не само српско-црногорска, како то Петровић жели да прикаже, а друго – Комисија је установила да је албанских жртава било око 20.000 (што свакако није мало и за свако је жаљење).

И тај број пак треба узети с резервом с обзиром на антисрпске склоности већине чланова, у првом реду Аустријанца Јозефа Редлиха и Немца Валтера Шукинга. Број од 120.000 помиње једино Коста Новаковић, блиски сарадник тадашњег ратног дописника с Балкана Лава Троцког, који је 1927. пребегао у Совјетски Савез, где га је Стаљин 1938. „почистио” као троцкисту. Новаковићев однос према Србији био је налик овом Петровићевом, па није баш најпоузданији.

Као доказ континуитета „српске геноцидности”, Петровић се даље позива на такозвани план „Потковица”. Ради се о наводном плану „Милошевићевог режима” да протера све Албанце с Косова и Метохије, који је јавности 7. априла 1999. представио немачки министар одбране Рудолф Шарпинг. Врло брзо се, међутим, показало да се ради о чистој измишљотини и једној од највећих лажних вести у историји пропаганде.

Већ 10. јануара 2000. немачки Шпигл објавио је да се ради о фалсификату бугарске обавештајне службе. Сличне оптужбе изнео је и немачки бригадни генерал Хајнц Локвај тврдећи да је Шарпинг исконструисао доказе. Аутентичност овог плана касније су оспоравали и новинари француског Монда, а Карла дел Понте га није ни узела у разматрање када је састављала оптужницу против Милошевића, али Чедомир Петровић зна боље од ње.

Још скандалознија је његова тврдња да је „најстравичнији злочин, који здрав људски ум не може да прихвати, извршен године 1998. у Преказу, у области Дренице”. „Велике војно-полицијске српске снаге, наоружане тенковима, самохоткама и артиљеријом, опколиле су кућу породице Јашари и три дана и три ноћи пуцале су без разлике и на жене, децу, старце и остале цивиле”, пише овај човек. Ово је, да парафразирамо Петровића, најстравичнија лаж коју здрав људски ум не може да прихвати.

Операција је трајала 27 сати и „била чиста као суза”, па није ни била предмет интересовања Хашког трибунала, нити било којег другог суда за ратне злочине, извеле су је искључиво полицијске снаге, без тенкова и самохотки, није оштећена ниједна друга кућа у селу, а убијени су само они који су под Јашаријевом командом пружали оружани отпор. Чак је и Адем Јашари, иначе оснивач терористичке ОВК, ликвидирао једног члана своје породице „због кукавичлука” и намере да се преда полицији. Ти „недужни људи” су овом приликом убили два српска полицајца и ранили их још осам.

Српске снаге су, наводи Петровић, ликвидирале 56 чланова породице, међу којима „18 жена и 10 деце”, а „затрто је семе и извршен геноцид над једном породицом”. Превиђа Петровић да се и Албанци хвале учешћем и „храбрости” тих жена и деце у борби против полиције. Нека оде у музеј Адему Јашарију и нека се сам увери у то. Сигурно ће га у Републици Косово, где и Срби могу живети „срећан самосталан живот и слободу”, лепо дочекати. Боље него Драгицу Гашић у Ђаковици.