ФИЛИП РОДИЋ: Алтернативне чињенице из студија Н1

Пре једно годину дана имао сам прилику да учествујем у телевизијској емисији са чувеним новинаром Бошком Јакшићем, који је том приликом, говорећи о перспективи европске интеграције Србије, изражавао жаљење што смо, како је рекао, остали без савезника у Италији. Јакшић је мислио на одлазак са власти Демократске партије предвођене дотадашњим премијером Матеом Ренцијем и долазак на власт “популиста” предвођених Матеом Салвинијем и Луиђијем ди Мајом. Јакшићева логика била је да су нам италијанске демократе савезници зато што подржавају чланство Србије у Европској унији, док су Салвини и Ди Мајо евроскептици који у ЕУ не виде ни своју, нити туђу будућност. Мени је некако смисленије било да својим савезником у Италији не сматрам онога чија је партија предводила земљу када је у року од само четири дана, 12. у свету, признала једнострану сецесију јужне српске покрајине, него онoга ко сматра да би Италија требало да ревидира своју одлуку и подржава територијални интегритет Србије.

Доследан својој логици о томе ко су савезници, а ко непријатељи Србије, Јакшић сада баца дрвље и камење на председника САД Доналда Трампа и, самим тим, подржава његовог ривала на предстојећим председничким изборима Џозефа Бајдена, човека који нам толико добро жели да приликом посете Београду 2016. године није могао да се држи ни елементарне пристојности и поклони се нашој државној застави, него ју је игнорисао као да је најобичнија крпа. Јакшић је то учинио учествујући у специјалној емисији о нередима у САД на телевизији Н1, експозитури, тј. “ексклузивном информативном партнеру” Си-Ен-Ена – симбола “дубоке државе” у медијској сфери који своје “професионално и објективно извештавање” (које смо осетили и на својој кожи) од 2016. усмерава директно против Трампа. Поред флоскула типа “радијација која се три и по године шири из Беле куће”, или Трампова “националистичка политика”, Јакшић је на Трампов рачун изнео и веома тешке оптужбе представљене као чињенице, а у ствари су потпуна лаж из кухиње америчке “дубоке државе”.

“Да бисмо боље разумели ово што се данас догађа, ми морамо да се сетимо да је председник Трамп, чији је отац био припадник Кју-клукс-клана, 2017. током немира у Шарлотсвилу беле десничарске екстремисте описивао као веома фине људе”, рекао је Јакшић. Прво ћемо се позабавити неистином коју је лакше демонстрирати – оптужбом за подршку “неонацистима из Шарлотсвила”. Занимљиво је да је истоветну оптужбу на Трампов рачун почетком фебруара изнео сада и формални кандидат демократа за председника Џозеф Бајден, али да ју је угледни пројекат “Фект чек”, који се провером истинитости изјава бави још од 2003. године, прогласио лажном јер је Трамп уистину рекао да “постоје веома фини људи на обе стране” у Шарлотсвилу (и међу десничарима, и међу левичарима), те да су “мржња, фанатизам и насиље присутни на многим странама”.

Иако се трудим да што пажљивије пратим вести из света и посебно из САД, до пре неко вече никада нисам чуо за причу о чланству Трамповог оца Фреда у Кју-клукс-клану, а онда сам у мање од 24 часа то два пута чуо на Н1. Прво из Јакшићевих уста, а потом и од колумнисткиње листа Данас Сафете Бишевац, коју је да говори о ситуацији у САД вероватно квалификовао само текст “Алтернативне чињенице”, пошто се у принципу Америком и међународном политиком уопште не бави. Није било претерано тешко установити о чему се ради, и да су Бошко Јакшић и Сафета Бишевац то желели да учине, лако би сазнали да је у питању потпуно неоснована оптужба од које се ограђује и сајт “Боингбоинг” који ју је 2016. и лансирао у јавност. Укратко, тада 21-годишњи Фред Трамп ухапшен је 30. маја 1927. са још шесторо људи током параде Кју-клукс-клана у Квинсу, Њујорк.

Када бисмо се овде зауставили, испало би да Фред заиста јесте био са Кланом, али се даље у причи ова “алтернативна чињеница” просто топи, јер је за разлику од остале шесторице, Фред Трамп одмах ослобођен и пуштен на слободу, док су остали осуђени, пошто се испоставило да је највероватније био само случајни пролазник – марш је био организован у близини адресе на којој је тада живео – и да не постоје никакви докази који би указивали на његово припадништво екстремистичкој расистичкој организацији.

Ништа од овога није случајно, да цитирамо Јакшића из поменуте емисије. Не желећи да испаднемо параноични, морамо да се запитамо откуд то да двоје новинара истовремено лансирају идентичну лажну причу, односно у јавност пласирају идентичну “алтернативну чињеницу”. Занимљиво је и да се сада обоје дистанцирају у односу на САД, доскора у домаћим глобалистичким круговима сматране беспрекорним “светиоником демократије”. Јакшић се одједном сетио како је “расна неједнакост уграђена у темеље америчке нације”, а Сафета Бишевац се пита “како сутра Вашингтон може некоме да држи лекције о људским правима” (као да је јуче могао). Тек сада сте то схватили?