ФИЛИП МАРИНКОВИЋ: Духови универзитетске прошлости

Недавно сам имао прилику да видим фотографију једног новосадског професора књижевности, на којој стоји испред заставе тзв. непостојеће државе Косово и позира испред објектива. Уколико се не варам, професор је као планинар освојио неки врх на Косову и Метохији али нисам сигуран да је пред собом имао Дечане, Грачаницу, Пећку патријаршију, или којим случајем, Мартовски погром, који су можда преживели управо студенти којима он предаје. На питање да ли је заменио ту заставу (читај: симбол окупације дела територије једне независне државе) оном која ту и треба да се налази – остао сам ускраћен за одговор, и на моје велико одушевљење, и за ,,виртуелно“ пријатељство. Ону албанску, која се налазила одмах поред поменуте, нисам коментарисао и не разликујем је ни по чему од француске, шпанске, немачке или било које независне и међународно признате државе.

Професор књижевности једне земље, један је од последњих бастиона очувања сећања на традицију, историју и културу нације којој припада и његова је морална дужност да реагује уколико то сећање неко настоји да у потпуности уништи. Професор књижевности је предавач етике и академске честитости, као и онај ко васпитава и бруши највећи драгуљ сваке земље – младе људе и академске грађане.

Има ли ова земља икакве шансе уколико су поступци њених универзитетских предавача налик овим, и да ли су такви лични поступци – примери којима млади нараштаји требају да настоје?

За разлику од поменутог професора, у свом блиском окружењу, познајем много његових бивших студената, који можда нису плаћени из буџета исте те Републике Србије за путешествије на којима се пропагира дискурс отцепљене територије и све што исти прати али који алтруистички настављају да преносе речи од највећих вредности из српске књижевности и српске историје – кроз књиге, научне радове, збирке песама, часописе, књижевне вечери, научне конференције, кроз живу реч, па све до Јутјуб емисија, Инстаграм и Тик-Ток профила. Биће да их поменути професор ништа није научио.

Чувене речи и пример професора Милоша Н. Ђурића ,,Лако је теби. Ти у дипле свираш, ја предајем етику“ које је упутио јер је желео да након Другог светског рата има ту могућност да своје студенте погледа у очи пред својом катедром, пуно су пута понављане и дубоко верујем да живе, како међу студентима, тако и међу универзитетским професорима (проф. Ђурића сам помињао и у тексту на порталу Нови Полис – „Да није те речи, на чему бисмо стајали?“. Доступно на: http://novipolis.rs/blog/32145/da-nije-te-reci-na-cemu-bismo-stajali.html).

Ипак, један други пример, такође може да послужи као модел и уџбеник о томе како бити универзитетски професор, а то и остати, и након више од пола века након смрти.

Реч је о Радославу Грујићу, предавачу националне историје на Филозофском факултету у Скопљу, где је био и декан, и касније, професору на Богословском факултету у Београду, дописном члану САНУ-а и редовном члану Матице српске, хрватске и словенске, а који је пред нарученим судовима 1945. године, и уз помоћ својих колега које су желели да се додворе новим комунистичким властима, проглашен чак и издајником. Лишен је српске националне части, попут Симе Пандуровића и Боре Станковића. Забрањени су му били јавни наступи и одузето му је право гласа.

Његова кривица огледала се у томе што је током Другог светског рата спасао хиљаде српске деце из НДХ, као и што је сачувао непроцењиве вредности из српске баштине. Парадоксално, исте власти које су осудиле проф. Гурјића су дозволиле да „народни непријатељ“ успешно трага за покраденим благом из српских манастира и сведочи о злоделима усташа.

У Скопљу, након Великог рата , уз Универзитет, основао је и Музеј. Проф. Грујић је након Другог светског рата заслужан за проналазак око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености у Загребу, месту где је студирао и докторирао, по завршетку Великог рата (упркос што је од стране аустроугарских власти почетком рата затворен и проглашен велеиздајником).

Оснивач је и Скопског научног друштва и његовог Гласника, а који се сматрао једном од најзначајнијих публикација у области друштвених и историјских наука у међуратној књижевности.

Оно по чему ће проф. Грујић свакако остати упамћен јесте и проналазак посмртних остатака цара Душана у рушевинама Манастира Светих архангела у Призрену, а које се сада, његовом личном заслугом, налазе у Цркви Светог Марка у Београду.

Иако пронађене још 1927. године, дуго је тражено достојно место за починак, те су оне стајале у обичној дрвеној кутији у фиоци писаћег стола проф. Грујића. Од страха да не буду уништене током бомбардовања Београда у Другом светском рату, према сведочењима, проф. Грујић их је штитио и својим телом, тако што би легао преко њих. Она су касније однета у капелу Патријаршије, а 1968. у Цркву Светог Марка, где и данас почивају.

  1. проф. Грујић је у великој мери заслужан за обнову Музеја Српске православне цркве у Конаку кнегиње Љубице.

Током Другог светског рата збрињавао је српске избеглице, и трудио се да сачува сваки споменик српске православне цркве. У априлу 1942. године, користећи познаства са мајором Јоханом Албрегтом фон Рајсвицом, и самим љубитељем уметности, успео је да пред налетима издејствује пренос моштију српских светитеља попут кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира у Београд, на сигурно. С обзиром на то да су сви манастири у којима су се мошти налазиле биле опљачкане, заиста је без ангажмана проф. Грујића њихова судбина веома упитна, а у прилог томе говори и податак да је у многим манастирима затекао разбацане кости светаца.

Након рата, био је и састављач Елабората о начину регистровања и враћања свих однетих црквено-уметничких предмета са територије Србије, уз молбу Светог архијеријског синода. Тим поводом је поред Хрватске, посетио и Румунију и Мађарску.

  1. априла 1941. године, приликом бомбрадовања Београда, када је горела и Народна библиотека Србије, и са њом културни идентитет једног народа, проф. Грујић је био један од ретких који је покушавао спасити шта се спасити може, и молио ватрогасце и војне патроле да реагују.

Као научни радник објавио је 270 радова, а његове колеге савременици, попут Светозара Радојчића говорили су да га никад нису напуштале две његове племените страсти ,, његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спашава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности. Са истим жаром Грујић спасава последње крпице старог антимиса, ситне фрагменте натписа; са истом стрпљивошћу он је у одмаклим годинама, једини међу нама, стрпљиво пребројавао драгоцености фрушкогорских манастира – у данима када је имао разлога да се брине о својој егзистенцији.“

Проф. Грујић преминуо је у 77. години живота на Хвару и заједно је са супругом Милицом, по сопственој жељи, сахрањен у фрушкогорском Манастиру Гргетег.

Рехабилитован је тек 2014. године.

Као што никада није одустао од свог позива, на нама је да никада не заборавимо један такав пример.

Пред пушкама, пред преким судом, пред окупаторима, пред покушајем одузимања личног достојанства, проф. Грујић је колективно и национално ставио испред оног личног јер је знао његову вредност и суштински, да је и оно колективно дубоко умрежено са оним личним у сваком појединцу, и представља неотуђиви део његове личности. И треба га чувати по сваку цену.

Пред данашњом окупацијом, знатно перфиднијом (али ипак безопаснијом у односу на бреме проф. Грујића), и пред опасношћу над све већим упливом колонијалне свести, који пример бирамо да пратимо? Бодљикавом жицом опасану Богорoдицу Љевишку, или неки планински врх са измишљеном косовском заставом?

Мислим да поглед из прве могућности знатно даље допире.

Филип Маринковић