Филип Хамонд: Успон и пад „поретка заснованог на правилима”

Ширење НАТО пакта, западни лидери који се хвале ратовима за вредности, међународне судије које одлучују о оптужбама за геноцид, позиви да се одбрани цивилизација од варварства – понекад се чини као да смо још увек у 1990-им.

Ипак, осврт на сукоб у јужној српској покрајини, Косову и Метохији, из 1999. године открива колико се свет променио у последњих четврт века. Тада је Западни постхладноратовски „поредак заснован на правилима” био на врхунцу. А данас се полако, насилно урушава док настаје нови, мултиполарни свет.
Поредак заснован на правилима

Сукоб на Косову био је кључни догађај у успостављању „поретка заснованог на правилима”. Термин звучи као да би могао бити синоним за „међународно право”, али је у ствари његова антитеза – као што су правни научници са закашњењем почели да примењују. Конкретно, „поредак заснован на правилима” подразумева раскид са системом УН после 1945. године, који је био заснован на принципима суверене једнакости и немешања у унутрашње ствари других држава.

Те 1999. године УН су заобиђене – како би се избегао вето у Савету безбедности од стране Русије – а бомбардовање Југославије је уместо тога извео НАТО. Чак су и његове присталице признале да је то бомбардовање незаконито по међународном праву, али су тврдиле да је „оправдано моралним основама”. Ово је било доба онога што се у Британији називало „етичком спољном политиком”, када се говорило да савест приморава на војну акцију зарад „одбране универзалних моралних вредности”.

У чувеном говору из априла 1999, премијер Тони Блер је тврдио да НАТО води „праведни рат” који је поставио основу за „нову доктрину међународне заједнице”. У суштини, доктрина се састојала од глобалистичког погледа на економију, животну средину и „међународну безбедност”. Тони Блер је рекао да је „најхитнији спољнополитички проблем идентификовање околности у којима треба да се активно укључимо у сукобе других људи”.

Ово је била визија „заједнице” којом ће управљати доминантне војне силе јер – како је Блер објаснио – „народи који имају моћ, имају одговорност”. Ово је суштина поретка заснованог на правилима: у складу са сопственим самопроглашеним „вредностима”, моћни одлучују где и како ће се „активно укључити” у питања оних мање моћних.
„Право на интервенцију”

Мање од две недеље пре него што је почео да бомбардује Југославију, НАТО је завршио свој први талас проширења на Исток, прихватајући Мађарску, Пољску и Чешку Републику. Већ тада је изгледало да – како је то недавно рекао државни секретар Ентони Блинкен – „ако нисте за столом у међународном систему, бићете на менију”.

Истог месеца када је Блер почео да проповеда своју „доктрину”, чешки председник Вацлав Хавел је на сличан начин замислио будући свет којим ће управљати „сарадња између већих, углавном наднационалних, ентитета”, у коме би „појам да нас се не тиче шта се дешава у другим земљама нестао кроз рупу историје”. Признајући да је Југославија била „нападнута… без директног мандата УН”, Хавел је тврдио да је то због НАТО-овог „поштовања закона, који је виши од закона који штити суверенитет држава” – „виших вредности” универзалних људских права.

Логику је извукао Бернар Кушнер, први гувернер послератног Косова. Тврдио је да је време за „одлучујућу еволуцију међународне свести”, при чему ће ‘нови морал’ бити „кодификован у ‘праву на интервенцију’ против злоупотребе националног суверенитета”. Само хуманитаризам није био довољан: „треба да успоставимо напредно право светске заједнице да се активно меша у послове суверених држава”.

После 11. септембра, етичка оправдања за рат су уграђена у „рат против тероризма”, упркос повременим нескладима у тону. Вашингтон је, наводно, потрошио стотине хиљада долара ангажујући консултанте за односе с јавношћу да „хуманизују рат” у Авганистану, где су амерички авиони бацали помоћ, као и касетне бомбе (обе у жутој амбалажи) у покушају да спасу неке Авганистанце док друге убијају. Према речима америчког државног секретара Колина Пауела, бомбардовање је било „тријумф људских права”. Слично, у Ираку је председник Џорџ Буш млађи обећао „ослобођење”, док је Тони Блер истакао „морални аргумент за смену Садама”.
„Бенигна” диктатура

Многи посматрачи су критиковали оно што су видели као циничну, инструменталну употребу хуманитаризма у рату против тероризма, али проблем није само у томе што су интервенције селективне, лоше спроведене или поткопане скривеним мотивима. Суштински проблем је у томе што је најбоље чему се можемо надати под таквим системом бенигна глобална диктатура. Поредак заснован на правилима враћа нас у неоколонијални свет у коме моћни одлучују којим људима треба да се „помогне” и себи дају право да одлуче ко ће то чинити.

То је супротност сувереној једнакости – свет међународних протектората (у Босни и на Косову) и ратова за промену режима (у Авганистану, Ираку и Либији). Ови последњи нису произвели ништа осим крвавог хаоса. Први су само замрзнули сукобе уместо да их решавају. На Косову је четврт века западне изградње државе произвело „пропалу државу”, у којој српска мањина и даље трпи свакодневно узнемиравање и насиље.

Ово није идеализовање УН, где је стварна моћ увек била у Савету безбедности. Пре Косова, покренуте су интервенције под заставом УН против Ирака, Сомалије и Хаитија, а западне силе су преузеле на себе да одлучују где ће повући границе нових држава у бившој Југославији, свесно заоштравајући грађанске сукобе док су то чиниле. Током већег дела 1990-их изгледало је као да би преуређене УН могле да обезбеде оквир за „нови светски поредак” – који је прогласио Џорџ Буш старији на почетку деценије – али је логика униполарног света водила у супротном смеру.

Током Хладног рата, иако су после 1945. године конвенције о сувереној једнакости и немешању у питања других држава често кршене, оне су ипак биле важне у делегитимисању агресивне спољне политике и представљале су историјску добит за државе које су раније биле само колонијални поседи. Формула „незаконито, али легитимно” – која је коришћена за јужну српску покрајину, Косово – показала је колико се циљано све распршило током 1990-их.
Пропагандни рат

Критичари западне политике 1990-их имали су тенденцију да тврде да она није била довољно одлучна, да је дозвољено да се догоде страшне ствари док су западне силе биле ограничене незграпним системом УН. Лидери НАТО пакта су 1999. године били у великој мери успешни у представљању себе као решења за овај проблем, захваљујући екстремној наклоности (са неколико часних изузетака) западних новинара.

Прихватање тврдње да је НАТО бомбардовање морално оправдано – макар и нелегално – показало је да је медијско представљање рата било кључно. Ипак, практично све што је НАТО рекао о Косову било је или погрешно или потпуно лажно. НАТО је наводно кренуо у рат невољно, након што су дипломатски напори били исцрпљени, али је тзв. „мировни споразум” свесно био осмишљен тако да буде одбачен. Један амерички званичник је тада изричито рекао новинарима да смо „намерно поставили превисоку лествицу да се Срби повинују. Треба им бомбардовање, а то ће и добити”. Да би ове чињенице биле сакривене од јавности – новинарима је једноставно речено да о томе не известе – и они су се безпоговорно повиновали.

Друга кључна тврдња током припрема за рат била је да су југословенске снаге наводно масакрирале албанске цивиле, посебно у селу Рачак 15. јануара 1999. Вилијам Вокер, амерички шеф мисије Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) на Косову, посетио је лице места и одмах прогласио да је реч о „неописивом зверству” и „злочину против човечности”. Њујорк тајмс је објавио на насловној страни причу о „осакаћеним телима” са „извађеним очима” и „разбијеним главама”. Председник Бил Клинтон је описао „невине мушкарце, жене и децу одведене из својих домова у јаругу, натеране да клекну у прашини, покошене паљбом”.

Ови извештаји нису имали много везе са оним што се заправо догодило у Рачку – сукобу између југословенских служби безбедности и герилаца тзв. „Ослободилачке војске Косова” (ОВК) – али већина западних новинара их је само поновила. Један од ретких који је оспорио званичну верзију догађаја – француски репортер Рено Жирард – рекао је да су га окружиле британске и америчке колеге које су говориле „Убијате нашу причу”. Као што истиче једна студија о овој и другим епизодама у пропагандном рату, медији су створили „илузију више извора” јер су различити медији репродуковали исте искривљене извештаје и стварали „илузију независне потврде”, пошто су званичници цитирали новинске извештаје као подршку причама које су сами пренели новинарима.

НАТО је такође више пута тврдио да је морао да почне да бомбардује како би спречио избегличку кризу. Портпарол Стејт департмента Џејмс Рубин, на пример, рекао је 25. марта 1999. да НАТО није реаговао „имали бисте стотине хиљада људи који би прелазили границу”. Приватно, међутим, знали су да ће изазвати управо такву кризу. Америчка дипломата при ОЕБС-у, Норма Браун, касније је рекла да су „сви знали да ће доћи до хуманитарне кризе огромних размера ако НАТО бомбардује. О томе се расправљало у НАТО пакту и у ОЕБС-у”. Ипак, како се криза развијала – новинари су је третирали као потврду да су ваздушни напади неопходни и исправни – „заборављајући” да је спречавање избегличке кризе икада било оправдање за бомбардовање.

Један британски ТВ новинар је касније тврдио: „Зато је НАТО кренуо у рат – да би избеглице могле да се врате на Косово”. НАТО је, наравно, негирао било какву одговорност, инсистирајући да је „етничко чишћење” косовских Албанаца резултат смишљене политике и да би се у сваком случају догодило. У том тренутку, немачка влада је обелоданила тајне документе који оцртавају наводни „план” Срба – „Операција Потковица”. Испоставило се да је овај наводни „нацрт геноцида” заправо лаж коју су измислиле немачке обавештајне службе, неколико месеци након завршетка рата.

Немачка је била међу првим западним државама које су почеле да наоружавају и обучавају тзв. „Ослободилачку војску Косова” (ОВК) још од средине 1990-их. Поред изградње герилске војске, НАТО моћници су поткопали оно што је преостало од југословенске државе финансирањем политичких противника режима, што је касније довело до свргавања председника Слободана Милошевића 2000. године – и постало образац за наредне „обојене револуције”.
Две базичне промене

Пропаганда која окружује актуелне ратове у Украјини и Израелу понекад ствара утисак да се мало тога политички променило на Западу, али се, наравно, много тога променило. Давно је нестао месијански жар либералног интервенционизма и охолост којом су били обележени покушаји да се преко наводног рата против тероризма преправи стварност на терену. Данас се Запад још више плаши ризика него те 1999. године када је НАТО бомбардовао суверену државу, Југославију, са великих висина. Сада шаље оружје и славодобитно објављује да су изазвани ратови „добар посао” за произвођаче оружја.

Блеров опис рата на Косову као „битке између добра и зла; између цивилизације и варварства; између демократије и диктатуре” био је покушај да се НАТО бомбардовање прода јавности као епска борба за западне вредности. Сада – испод површине говора о „вредностима” – коментатори промовишу прокси рат Запада против Русије уз аргументе да је за њих „јефтин” и да гину туђи синови.

Неки су прихватили тврдњу Израела да у Гази води „егзистенцијалну борбу између цивилизације и варварства”, али израелске акције – у којима је убијено више од 30.000 људи, уз бар двоструко више повређених и расељавање већине становника Газе – представљају мање атрактивну рекламу за „цивилизацију” него седамдесетосмодневно НАТО бомбардовање Југославије (Србије и Црне Горе). Како једна процена каже, без обзира на исход тренутних сукоба, „изгледа да је Запад већ изгубио на нормативном и наративном фронту”.

Делимично, то је због моћи друштвених медија и све веће ирелевантности старих медија – „наслеђених” чувара капија – иако западне владе, наравно, траже нова средства контроле. Али, постоје још две фундаменталне промене:

Прва је базична промена геополитичке моћи и све већа спремност да се оспорава западна хегемонија.

Друга је пораст тзв. популизма и одбацивање глобалистичких елита унутар западних земаља. Када је Доналд Трамп изабран 2016, једна од највећих брига елите била је да ће то бити назадовање за глобализам. Утицајни писац (и супруг Викторије Нуланд) Роберт Кејган, на пример, рекао је да се плаши да би „Америка могла поново да почне да се понаша као нормална држава”, пратећи сопствене интересе, не преузимајући више „одговорност за глобални поредак”.

Нема места самозадовољству. Како нови, мултиполарни поредак почиње да се обликује, понекад се чини да улазимо у период повећане опасности, где имамо мало чему да се радујемо осим избору између различитих врста ауторитарности. Популистички лидери до сада углавном нису испуњавали своја обећања – у Британији, на пример, политичка класа након Брегзита учинила је све што је могла како би повећала учешће Велике Британије у транснационалним институцијама, посебно у НАТО пакту.

Ипак, опадање западне доминације и пораст мултиполарности су инхерентно позитивни, утолико што представљају изазов глобализму и нуде нове могућности мањим државама да поново потврде своју сувереност и независност. Данас постоји нова нада да би се Кејганова „ноћна мора” – да ће САД и њени савезници изаћи „из посла око новог светског поретка” – можда ипак остварити.