Филип Грбић: Светски грађански рат и Србија

Многи се слажу у вези с тврдњом да се налазимо усред светског рата. Та сагласност нестаје када се постави питање о почетку сукоба, о историјском догађају који је означио прелазак из кризе у стање отвореног непријатељства. Оно што пак изостаје јесте одређење карактера тог рата.

Национални антагонизми данас имају секундарни значај ако се само упореде с оштрином политичких супротности. У току је светски грађански рат. Историја последња два века може се назвати историјом светског грађанског рата. Јаз између два вредносно неспојива универзума продубио се у време корона-диктатуре. Борба против либералне куге најзад је прекорачила границе националних држава.

На територији бивше Украјине нису се сукобила два народа, већ две унутрашње тенденције руске повести. Исход тог сукоба одлучиће о томе да ли Русија има снаге за то да буде последње витално средиште малаксале Европе. Непоколебљива воља за самопотврђивањем овог народа сама по себи узнемирава гробљанску тишину старачког дома у који се претворила западна Европа.

Нације-старице окупљене у унији дементних више нису у стању да разговетно артикулишу властито хтење. Злурадост пред овим бескрајно тужним призором обично је варварство. За сваку болест коју је произвела, Европа је понудила и лек. У грозном незнању борави онај ко њу познаје само по ломачама и бајонетима, али не и по контрапункту, готичким сводовима, геометријској перспективи, експерименталној методи, роману и многим другим делима духа.

Источно крило Европе, додуше, показује знакове живота, али само захваљујући чињеници што га је совјетска Русија деценијама штитила од либерализма који је врста некрозе у телима западних народа. Као што Украјина представља реализацију једне од унутрашњих тенденција сâме Русије, тако и Америка представља радикализацију иманентне тенденције историје западне Европе.

Промена парадигме

Планетарно интересовање за исход америчких избора чини очигледним да се ту више не ради о безначајној смени гарнитура. Догодила се промена владајуће парадигме. Председник Сједињених Држава више није манекен ништавила, промотер „људских права”, први чиновник прегломазне администрације лишен својстава народног вође.

Када се довољно разјасни појам човека који лежи у позадини израза „људска права” постаје очигледно да је ту реч о разгоропађеној мизантропији која је добила облик политичке методологије. Фридрих Ниче је у своје време упозоравао на опасност од „демократизације права генија”. [1]

Реч „геније” треба ољуштити од сваке претенциозности. Геније је име за остварење пуног обима могућности које припадају човеку као човеку. Једном би требало поново охрабрити човека да ступи у слободан простор властитих могућности. Либерални светски поредак зауздава личност, поставља пред човека безбројне забране на путу радикалне самофинализације, ограничава његову вољу бирократским санкцијама, али изнад свега прети му својим најопакијим чудовиштем – морализмом руље.

„Индивидуалност”, „аутентичност”, „креативност”, „субверзивност” – тим речима се данас ласка руљи. Власт либерала се у највећој мери ослања на руљу. Руља не представља већину. Она представља увек и само вољу свог господара. Руља никад није народ. Руља је једнако непријатељ народа колико и генија који је истовремено најбољи плод народа и његова највећа жртва.

Корона-диктатура означила је улазак у нову фазу владавине руље и обелоданила темељне карактеристике одређујућег сукоба овог века. Наша невоља је у томе што расположиви називи не одговарају силама које су ослобођене. Можемо да се служимо једино привременим одређењима све док лик онога што долази не добије јасне историјске контуре.

Догодила се промена владајуће парадигме. Председник САД више није манекен ништавила, промотер „људских права”, први чиновник прегломазне администрације лишен својстава народног вође

Пандемијска психотична епизода је, захваљујући технолошком посредовању, произвела планетарни модел понашања који подражавају становници земаља традиционално склоних да себе сматрају одабиром човечанства. Тако је на историјску сцену ступио безлични вакцинисани денунцијант с хируршком маском. Своје дигитално сопство стилизовао је заставом у дугиним бојама.

Ова овца не пасе да би произвела вуну и млеко, она пасе само зато да би повраћала и тиме показала господару колико се најела.[2] Господар воли своје побуњене овце, јер оне никада не насрћу на њега, оне бесне искључиво на пастира који их води, као и на псе који их чувају. Господару више не требају пастири и пси чувари. Између њега и стада укинути су сви посредници.

Сладуњаве фразе

Потказивач ближњег свог страствено се одаје уверењима о разноразним актуелностима, али је неповерљив према мишљењу, врсти унутрашњег делања која угрожава све оно што му је присно. Он никада не доспева до појединачних ставова јер би се тиме опасно приближио путевима конкретног мишљења.

У својим уверењима он се обрео без личног избора, а та уверења, по својој међузависности, наликују на систем, иако су далеко непосреднија и противречнија од сваког система. Предтеоријски систем ставова који се усваја у целини и без испитивања јесте владајући светоназор.

Обична свест га никад не препознаје као систем или светоназор, већ као нешто природно, нормално, спонтано. Тако настаје следећи низ: хируршка маска, вакцина, репресивни патријархат, трудни мушкарци, зелена транзиција, левичарски сентиментализам, перформанс арт, Трамп је фашиста, Путин је Хитлер, правна држава, хришћанство је мрачњаштво, токсична мужевност, уређено друштво, Немачка, фински модел, одрживи развој…

Коме је стало да буде примљен у друштво урбаних селебритија најпре мора да постане спретан с општим местима и сладуњавим фразама које припадају осиромашеном вокабулару руље и њеним првацима.

Од словеначког филозофа Петера Клепеца сам пре више од 15 година сазнао за израз панк-капитализам. Генерацијски гледано, бумери су прво поколење панк-капиталиста. Они су познати по побуњеничком стилу живота и фразеологији револуције којим нису произвели мање, него више капитализма.

Потказивач ближњег свог страствено се одаје уверењима о разноразним актуелностима, али је неповерљив према мишљењу

Затим су миленијалци, са својим лудим доживљајима, глупим путовањима око света и журкама без краја, исписали своје кратко и безначајно поглавље у еволуцији панк-капитализма. С њима је најзад укинута супротност радно – слободно време.

Миленијалци су господара увели у спаваће собе и повели га са собом на годишње одморе. Нова генерација западне омладине најзад показује спремност да формира прве тачке отпора. У односу на 2020. годину, Трамп је значајно побољшао резултат међу бирачима старости од 18 до 29 година. Преко 30 одсто младих је на недавним покрајинским изборима у Немачкој гласало за десничарску Алтернативу. Пред нашим очима стасава поколење панк-конзервативаца. Шта се за то време догађа у Србији?

Српски случај

Србија је занимљиво парче фронта у светском грађанском рату и то не само због специфичности своје историје и географије. Наравно, не сме се губити из вида факт да је Србија земља која је искусила грађански рат, а то искуство је налик на болест која се никада не излечи да краја, већ остаје притајено настањена у организму, и под неповољним околностима, из хроничне може прећи у акутну фазу.

Баш као и друге европске нације, и Србија је болесник. Овдашње болести, додуше, имају своје особености. Код нас мигранти из муслиманских земаља не витлају ножевима по улицама и не газе аутомобилима пролазнике на тротоарима. Дечаци у школама још увек не смеју да врше нужду у женским тоалетима, а они који се згражавају због прогресивних западњачких пракси не бивају позивани на хитна саслушања код психолога и директора.

То уопште нису мале ствари. Људи здравље цене по правилу тек онда када га изгубе. Па ипак, и ми имамо америчку војну базу на својој територији. И код нас се сваке године одржава Прајд, тај бизарни бал неоколонијалних господара и њихових лакеја. Србија такође има прилично либералан Устав који је дефинише као типичну европску републику.

На изборе се у Србији излази често и приближно половина њених становника испољава необичну острашћеност тим поводом. Повишена осећања пре и после избора нису у складу с фактичким стањем ствари. Србија је република лишена суверенитета.

Можете гласати како вам драго и колико год хоћете, на крају ће власт свакако формирати амбасаде квинте и међународни крупни капитал. Није спорно да Русија и Кина имају утицај. Али утицај је једно, а окупација нешто сасвим друго. Србија је окупирана.

Наравно да не мислим на старомодну војну окупацију, премда ни та није искључена у будућности. Србија је, пре свега, ментално окупирана земља. Недостатак суверенитета не може се надокнадити прекомерним и неприкладним истицањем државних симбола и певањем химни. Ни спортски успеси на међународним смотрама ту не помажу.

Студентска побуна

У таквој Србији лишеној суверенитета с времена на време долази до смене владајућих картела. Као по неком неписаном закону, у првих неколико година након промене гарнитуре долази до најтежих повреда националног суверенитета. Господару који те је довео на власт мораш брзо да докажеш да си спреман да уступиш више од својих претходника ако хоћеш да опстанеш.

Мирољубива смена власти овде је аномалија. Обично се иде на опцију „дај да им се котрљају главе по улицама”. На видику је крај једног циклуса. Унапред потцењена, генерација Зед је све изненадила испољивши снажно занимање за проблеме заједнице.

За разлику од нарцисоидних али безопасних миленијалаца код којих је свако гледао своја посла и мало марио за питања од општег значаја (изузетак је rainbow национализам, једина тема која код њих изазива предвидљиву и досадну раздражљивост), зумери су смело ушли у политичку арену и изложили себе опасностима које за собом повлачи јавни живот.

Студентска храброст и истрајност пред силеџијама надахнула је одавно потонуле становнике Србије. Више се не може рећи да Срби имају власт какву заслужују јер омладински презир према безакоњу и злочиначкој корупцији доказује да ипак нисмо само скуп оваца које случајно пасу на истој ливади, већ нешто више од тога, политичка заједница.

Али као што се узржавамо од беса тако се уздржавамо и од одушевљења. Штавише, забринути смо због експлозије мржње и неспособности вредносно посвађаних елемената у Србији да ступе у дијалог. Врста огранизације која је некритички преузета из екстремно левог регистра (пленуми) удружена с либералном реториком („блокада није политичка”) у најмању руку изазива неповерење. Делује као да се омладина у Србији сврстала на погрешну, губитничку страну у светском грађанском рату који граби ка својој кулминацији.

Чак и ако једна либерална гарнитура на власти смени другу, још увек неће бити касно за то да патриотске снаге међу студентима преузму организацију, симболе и тон колективних подухвата. Сведочимо сазревању једне генерације. Тај процес ће бити успешно довршен онда када политичка уобразиља омладине произведе властите форме самоорганизовања, а програм деловања и симболе надовеже на најбоље национално-ослободилачке традиције.

Потребна нам је мирољубива ресуверенизација која ће све области заједничког живота излечити од менталне окупације, безакоња и криминала

Не треба нам још једна, потенцијално насилна, либерална револуција чији би исход био даље комадање земље, као и репресалије над неистомишљеницима коју би спроводила нво-клика потпуно лишена демократског легитимитета. Потребна нам је мирољубива ресуверенизација која ће све области заједничког живота излечити од менталне окупације, безакоња и криминала.

Ако садашња превирања доведу до слома жилаве и нажалост распрострањене илузије, а то је илузија да је Српска напредна странка патриотска организација – биће учињена велика ствар.

Међутим, уколико паразити из доњег стомака либералних кругова поново нападну тело нације с позиција моћи, испоставиће се да смо народ кога Каирос, божанство тренутка, упорно заобилази. Неправовременост оваквог развоја догађаја би по својој трагичној промашености могла само да се упореди с оним несретним јуришом на Вуковар с петокракама на капама, после пада Берлинског зида.

 

Филип Грбић је књижевник и филозоф. Ексклузивно за Нови Стандард.

 


УПУТНИЦЕ: 

[1] Ниче, Фридрих (1997). О будућности наших образовних установа. Превео Душан Јанић (Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића): стр. 26.

[2] Уп. Flavije Arijan (2011). Priručnik Epiktetov. Preveo Miloš N. Đurić (Beograd: Dereta): str. 57.

 

Извор: Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Andrej Isakovic/AFP

?>