Филип Грбић: Руска сфинга

Рат исцрпљивања се завршава онда када једна страна призна да не може више да издржи. То признање не мора да буде изричито али оно због тога није мање очигледно. Напори америчке администрације да се заустави крвопролиће на територији бивше Украјине сведоче о исцрпљености Сједињених Држава и њихових сателита. Необуздано наоружавање украјинских нациста, економски притисци, заплена имовине, медијска сатанизација и затирање културе нису поколебали руску вољу за самопотврђивањем на светској позорници. Русија је по ко зна који пут изненадила своје непријатеље.

Александар Блок је почетком 1918. године, озлојеђен понашањем западних империја према мировној иницијативи нових власти у Петрограду, објавио једну од својих последњих поема под називом Скити. Песник пореди Русију са Сфингом:

                                   Русија је Сфинга. Победно и жално,
                                   Кад црна крв је поли,
                                   Она у те гледа, гледа у те стално
                                   И мрзи те и воли.

                                    Као што љуби наше крви плима,
                                    Нико од вас није љубио давно!
                                    Заборавили сте да љубави има
                                    Која и пали и убија славно![1]

Представу о Сфинги као зооморфном бићу Грци су по свој прилици наследили од Египћана. Човекова глава на телу лава представљала је отелотворено јединство снаге и мудрости у личности фараона. Грци су касније сфингу сматрали ћерком Тифона, „највећег чудовишта које се икада родило“[2] и приказивали је са женском главом и грудима. Она је представљала смртну опасност за путнике који би набасали на њу. Главом су платили они смртници који нису били кадри да одговоре на њене загонетке. Сфинга је снажна, мудра и загонетна. Баш као Русија у свести западних државних службеника, банкара и аналитичара.

Али како објаснити малограђанину да постоји нешто веће и важније од стабилног курса валуте и лукративних трговинских веза? Њему је несхватљива егзистенција народа који је способан деценијама да предњачи у свемирском програму, а да истовремено не може да произведе квалитетно путничко возило, машину за прање веша, усисивач, тостер и другу робу широке потрошње. Из угла просечног западњака, понашање Руса је неразумљиво, а да би нешто било разумљиво потребно је сагледати га у светлу одговарајуће идеје. Рецимо, нећемо далеко догурати ако покушамо да разумемо човека у светлу идеје шимпанзе. Наше мисаоно кретање ће морати да се заустави на оном месту где престаје свака сличност између ова два бића. Исто то важи и у овом случају. Уколико је узор којим меримо савремену Русију западна либерална демократија, ова држава ће нам увек изгледати недовршено или заостало. Зато сваку ствар треба посматрати у складу с идејом која јој је својствена.

Питање о смислу Русије опседало је руске писце и мислиоце. Није претерано рећи да је размишљање о судбини и позвању Русије – основно питање руске филозофије уопште. Додуше, Русија није једина земља која је пролазила кроз болна преиспитивања. У својој двотомној историји савремене Немачке сугестивног наслова Дуг пут на Запад, Хајнрих Аугуст Винклер брани тезу да је слом нацистичке Немачке 1945. донео најдубљи рез у немачкој историји. Најкраће могуће, Немачка се, после дугих кризних лутања између мита о царству и пропалих револуција, напокон ситуирала као западна демократија којој је стало до људских права. Делује као да је дошао крај грозничавој потрази за „трећим путем“ између англосаксонског либерализма и руског бољшевизма. Остаје отворено питање да ли ће Немци имати интелектуалне и моралне снаге за нову кризу и нови круг преиспитивања сада, када је потпуно очигледно да интереси Берлина, с једне стране, и Лондона и Вашингтона са друге, нису идентични.

Глад за Западом

Коначни распад Совјетског Савеза 1991. године отворио је Русији наизглед сличну перспективу. Због агресивног рата који је изазвала, Немачка је била принуђена да остави милионе незаштићених Немаца изван својих граница. Русији, с друге стране, нико није завртао руку али она се необјашњиво наивно понела према субјектима некадашње државе. Та наивност која се граничи с пијаним расипништвом најбоље се може очитати у речима које је тадашњи председавајући Врховног савета РСФСР и будући председник Руске федерације, Борис Јељцин, изговорио у августу 1990. на једном скупу у Казању: „Узмите онолико суверенитета колико можете да прогутате“. Тако је преко 20 милиона Руса остало изван граница Русије. Чим су се нове државе докопалe суверенитета, уместо захвалности, заузелe су непријатељски однос према великодушној Русији, спровели политику занемаривања или отвореног кршења колективних права Руса, као и ревизију историјске улоге Црвене армије у току Другог светског рата.

За то време, у Кремљу је владала опијеност због коначног пријема Русије у породицу западних либералних демократија. Краткотрајни ентузијазам је делимично захватио и народ. Никад нећу заборавити призоре километарских редова испред тек отворених Макдоналдс ресторана у Москви. Родитељи с малом децом су смерно сатима чекали да дођу на ред за чизбургер, помфрит и кока-колу. Таква глад за Западом никада пре није виђена. Међутим, нестанак заједничког система вредности убрзо је проузрокавао општи морални слом, а економска либерализација је произвела нагло осирамашење становништва. До 1994. године очекивани животни век за мушкарце је пао на 63 године. Ништа није било тако јефтино као вотка и цигарете, а они су могли да се купе на сваком ћошку и продавани су без питања и малолетним лицима.

У то време пилоти стратешких бомбардера месецима нису примали плате, а универзитетски професори су таксирали или продавали робу на пијаци да би се прехранили. Док је поражене западне Немце после рата на окупу одржало „економско чудо“ и успеси фудбалске репрезентације, Русија није имала за шта да се ухвати и налазила се на рубу пропасти. Усред најгрђе економске, демографске и моралне кризе, Чеченија је одједном такође пожелела да се нагута суверенитета, а НАТО је почео опасно да се приближава руским границама упркос усменим обећањима да то неће чинити. Напад на СР Југославију 1999. донео је Русима коначно отрежњење. Оно што се догодило Србима у Републици Српској Крајини и на Косову и Метохији догодило би се и Русима у бившим совјетским републикама да Русија није одлучила да се одупре „партнерима“ који су је анемичну и болесну тапшали по рамену.

Српске представе

У практичном животу је разумно бити песимиста. Уколико увек очекујете негативан исход онда барем понекад имате повод за радост јер ствари не крену баш увек по злу. Сетимо се да су нове револуционарне власти, после три и по године ратних страхота, потписале сепаратни мировни споразум с Немачком коју чак ни то није могло да спасе од пораза. Другим речима, Русија је тада изгубила од губитника. Затим је преживела грађански рат и спољну интервенцију и једва да је имала пред собом две деценије да се спреми да дочека најагресивнијег освајача у историји. У поређењу с тим временима, тренутна ситуација, иако нестабилна и препуна опасности, ипак делује неупоредиво боље. Американци очигледно одустају од Украјине и терет пораза пребацују у крило Европљанима чији лидери, неформално окупљени унутар такозване коалиције вољних, поново стоје пред Русијом као пред Сфингом.

Иако русофила у Србији има неупоредиво више него русофоба, они имају једну заједничку црту – једнако слабо познају Русију. Ескалација непријатељстава на територији бивше Украјине деловала је подстицајно на једну струју прозападних Срба који би да репрограмирају српски национализам у средњоевропском кључу. „Квислинзи“ и „издајници“ се у последње време често привиђају мрачним фигурама попут Ивана Виденовића, Чедомира Стојковића и Драгана Шормаза. Из тог миљеа долазе покушаји да се наметне нова државна застава, налик на заставу Кнежевине Србије из 1835. која ваљда препоручује повратак на тековине мртворођеног, либералног Сретењског устава. На протестним окупљањима такође је упадљиво и често извођење Доситејеве бечке песме Востани Сербие као да је химна. Српска малограђанштина не би имала ништа против да Србија постане горди вазал Брисела и Лондона попут Чешке републике из времена Вацлава Клауса или Милоша Земана. Државица с председником који је „национално свестан“ и увек спреман да оштро одбруси хегемону, али само под условом да је стварна моћ концентрисана у рукама председника владе који приљежно и без примедби администрира захтеве које намећу западни центри моћи.

С друге стране, русофили би морали да обогате своју представу о Русији која се најчешће своди на Црвени трг, тенкове, бабушке, вотку, казачок и хиперсоничне ракете. Када ме питају зашто мислим да Срби и Руси нису исти, одговарам да је то због тога што су Руси много већи Европљани од нас. Најбоље тековине европске културе су данас још једино у Русији безбедне од леволибералних ревизионистичких насртаја. Поређење с позним Римом се намеће само од себе. Западно царство је онемоћало и пало, али Источно царство ће остати брод спасења још хиљаду година. Због свог, благо говорећи, неповољног географског положаја, Срби морају да глуме како желе да се укрцају на погрешан брод. Не смемо да дозволимо да нас на тај брод угурају против наше воље.

Филип Грбић је књижевник и филозоф. Ексклузивно за Нови Стандард.

____________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Блокове стихове препевао Бранко Миљковић. Наслов изворника: Еткинд, Александар (1999). Ерос немогућег: Историја психоанализе у Русији. Превела Мирјана Грбић (Београд: Zepter Book World): стр. 108.

[2] Grevs, Robert (1991). Grčki mitovi. Prevela Gordana Mitrinović-Omčikus (Beograd: Nolit): str. 119.

Насловна фотографија: wallpapic.com

Извор Нови Стандард