Дакле, пазите добро како живите,
не као немудри, него као мудри,
Користећи вријеме, јер су дани зли.
(Еф. 5.15–16)

За месец дана откако је преузео кормило државног брода, Доналд Трамп је нанео смртоносне ране светском либералном поретку. Изузев најватренијих следбеника, нико иоле озбиљан није могао да антиципира стихијску снагу олује која чупа из корена деценијске засаде америчке политике.

Према наслеђу либерализма не осећамо никакву обавезу. Штавише, време је да на таласу готово неочекиване победе у културном рату, преиспитамо либералне претпоставке на којима прећутно почива српски правни и политички систем. Једном када мишљење доведе у питање владајуће представе о појединцу, заједници и добром животу, следећи нужан корак биће разградња либералних установа и облика егзистенције. У нашем свету, „либерал“ је погрдна реч, ознака за себичлук и гордост.

У Србији је власт још увек у рукама човека који је доживео конверзију из национализма у (нео)либерализам. Насупрот ономе што се о њему иначе говори, може се аргументовати да та конверзија уопште није била неискрена и да националистичке компоненте Вучићеве политике имају искључиво декоративну функцију.

У првој фази своје владавине, Вучић је често звучао као арогантни конвертит који острашћено заступа новооткривене истине о протестантској етици, о нужности суочавања са грешкама из прошлости, о моделу модернизације који се заснива на одрицању од суверенитета и привлачењу међународног крупног капитала, о мерама штедње и слично. Био је до те мере одушевљен аустро-немачком привредом и културом да је организовао бечке балове у београдском хотелу Метропол. Та фаза није тако кратко трајала као што се сада чини.

Најнеодговорнија класа

Ипак, као и други српски владари пре њега, убрзо је морао да се суочи с непријатном чињеницом да је Београд, историјски посматрано, негативна константа из перспективе Беча и Берлина, за разлику од Љубљане, Загреба, Сарајева и Тиране. После званичних посета набројаним престоницама, мора бити да се Вучић тек у Москви напокон осетио као шеф државе која заслужује поштовање.

Не треба прецењивати али ни занемаривати значај осећања у политици. Додуше, чашћавање у Русији није утицало на основно усмерење његове политике – економски раст заснован на одрицању од суверенитета, као и на стимулацијама за стране инвеститоре.

Репутација градитеља путева, мостова и стамбених блокова, удружена са националистичком реториком постала је гаранција чврсте везе с бирачком базом коју највећим делом чине губитници ратова и губитници транзиције. Први су добили Бриселски споразум и албанску окупацију српских општина северно од Ибра, а други су прошли кроз економску шок-терапију у виду болних мера фискалне консолидације.

Политика Александра Вучића највише је подигла животни стандард онима који не могу да га смисле. Припадницима урбане средње класе који однедавно себи могу да приуште летовање на Халкидикију, скијање на Копаонику и пролећне обиласке европских метропола.

Патетичне жене у менопаузи и мушкарчићи који кубуре с тестостероном ових дана се групно бламирају испред појединих основних и средњих школа како би пиштаљкама, вувузелама и урлицима приморали запослене да наставе с кршењем закона и занемаривањем фундаменталних развојних потреба омладине, а све то само да би удовољили самољубљу најнеодговорније класе; оне класе која добро памти сиромаштво у ком је рођена, потискује га, пориче га, а себе види као српски еквивалент француског или британског грађанства. Назовимо их Вимблдон.

Ова створења погодио је ментални вирус који блокира више функције попут мишљења и памћења услед чега им недостаје минимум солидарности, јер Вимблдон од мучених наставника очекује да испуне захтеве које не поставља себи. Још нису забележени некакви масовни откази у сектору добро плаћених bullshit послова карактеристичних за привреду средњих слојева.

Једна типична Вимблдон мајка током вечерњег бала вампира испред Прве београдске гимназије изговара реченицу: „Морају се поштовати одлуке дечјег пленума“. Вучић је дванаест година бејбиситовао ово зло. И како то често бива, не само у политици, него и у животу, најгори презир на крају добијате од оних за које сте највише учинили. Сетимо се да је Вучић упорно позивао овај слој „да сањамо заједно“. Поручујемо и њему и њима: остварење ваших снова прави је кошмар.

Вимблдон или Маракана

Док се безуспешно удварао Вимблдону, Вучић је најзад почео да губи Маракану. Назовимо тако бројнији, сиромашнији, неуглађени део народа који је у владара пројектовао своја очекивања, међу којима су одлучујућа била хапшење транзиционих министара и милионера, обнова националног поноса и заокрет у односу на политику пузања пред злонамерним суседима.

Ако Вимблдон представља изроде, горде либерале који политику схватају као технику анонимног управљања људима и ресурсима која на саморазумљив начин штити њихове класне привилегије, онда је Маракана спонтано конзервативна Србија. Неугледна и трпељива, инертна и неорганизована, простодушна и поводљива. Разлика између Вимблдона и Маракане кореспондира с америчком и општеевропском опозицијом: либерално – конзервативно.

Левицу намерно не помињем јер је она политички ирелевантна и постоји само у облику изолованих академских ехо-соба. Одлучујући сукоб у нашем веку није сукоб између левице и деснице, него између либерализма и конзервативизма. Како бисмо предупредили евентуалну терминолошку збрку, ми под конзервативизмом подразумевамо оно што либерални медији последњих година зову „популистичка десница“.

Ако тако посматрамо ствари, онда отпада лажна алтернатива „студенти или Вучић“. Ко од њих заступа аутентично конзервативна начела? Одговор гласи – нико. Ма колико била сажета, ово је најпотреснија истина о данашњој Србији. Док Трамп као ураган пустоши најопасније и најжилавије америчке и међународне либералне структуре, ми немамо политичког субјекта који је кадар да буде саговорник једном Џеј Ди Венсу или Питу Хегсету.

Кад кажем „политички субјект“ не мислимо само на личност, већ пре свега на организацију. Док траје мирољубива светска конзервативна рестаурација, у Србији се одвија мучан и бесмислен сукоб између либералне класе и власти која је годинама била сервис управо либералних елита.

Невероватно колико се често губи из вида чињеница да је њихова мржња према Вучићу више естетска, него политичка. Само замислите да је уместо Вучића, рецимо, Милан Антонијевић у Уједињеним нацијама гласао за проукрајинску резолуцију против Русије и Америке. Градске тетке би се онесвешћивале од еуфорије.

Али нешто друго је сада важније. Треба искористити тренутак. Најпре преварена, Маракана је коначно почела да схвата да је остала политички непредстављена. Нико тренутно не говори у њено име. Вучић је годинама гушио сваки покушај огранизовања на десници и зато не треба да нас чуди то што нико од истакнутих националиста не осећа потребу да га брани од зла које је сам однеговао.

Конзервативни пут

С друге стране, студентима у блокади апотеозе пишу на Пешчанику, па чак и у Гардијану. Њихове блокаде и пленуме представљају као „светлу тачку отпора“ усред планетарног успона деснице. Зато ваља коначно признати да национализам није довољан. Без чврсте огранизације с јаким вођством, строгом селекцијом, духом жртве и послушности који прожима сва подручја деловања, национализам је обичан сентиментални кич.

Инфантилно је позивати се на иконе, шајкаче и „византијске“ заставе које се повремено могу опазити у маси. Чињеница је да је начин огранизације по свом пореклу левичарски (пленум), а да су испостављени захтеви по свом смислу либерални (они су тобоже „надполитички“ – да институције раде свој посао, итд.).

Вучић је годинама гушио сваки покушај огранизовања на десници и зато не треба да нас чуди то што нико од истакнутих националиста не осећа потребу да га брани од зла које је сам однеговао

Српске заставе и православне иконе су ту само декор у функцији опсене и тако ће остати све док не дође до стварања аутентично конзервативне организације која неће хтети да статира у српској верзији државног преврата по узору на Black Lives Matter/Antifa карневал из 2020. године.

Као што су руље америчких левичара и либерала засновале култ Џорџа Флојда, осуђиваног преступника који је преминуо током хапшења, тако сада можемо да констатујемо некакво сумануто, квазирелигиозно обожавање пале надстрешнице у Новом Саду. Ако нам не верујете, потражите карикатуру Предрага Кораксића у листу Данас с почетка фебруара. Ту је представљена жива надстрешница као некакво божанство освете које прогони Вучића.

У односу на револуционарну 2020. годину, када су у Америци обарани споменици Кристофора Колумба и очева нације из рата за независност и када је образовни систем почео да се прилагођава канонима нове либералне тираније, година 2024 може да се посматра као година почетка рестаурације.

У време Бајденове администрације, у школама се учило да Америка није основана 1776, када је усвојена Декларација о независности, већ 1619, када се прва група робова с афричког континента искрцала у Вирџинији. Важно је деци на време утерати у кости то чудотворно осећање кривице.

Без чврсте огранизације с јаким вођством, строгом селекцијом, духом жртве и послушности који прожима сва подручја деловања, национализам је обичан сентиментални кич

Вероватно најбизарнији напад на очигледне истине дошао је из кухиње квир теорије. Четири године су испирали људима мозгове како тобоже не постоје само мушкарци и жене (питање је чак да ли мушкарци и жене уопште постоје). Немилосрдни, јакобински жар с којим су овакве лудости наметане морао је, пре или касније, да се суочи с реакцијом.

Ово је вероватно први пут да су осведочени непријатељи Србије широм света у депресији. Уместо ентузијазма и освежене воље за делањем, Срби су заглављени између две мањинске али добро организоване либералне струје. С једне стране ProGlas, а с друге стране СНС. И једни и други нам поручују да нема алтернативе, то јест ако си против једних, онда си нужно за друге.

Томе се треба одлучно одупрети. Политички простор за конзервативно мишљење и делање је празан и чека да га испуне они који ће бити довољно храбри али и сталожени да се одупру повишеним емоцијама. Не приличи конзервативцима да се залажу за улицу и физичке сукобе. Када не само власт, него и опозиција крше закон и добре обичаје, онда је јасно да нам је потребна једна снажна партија која ће безусловно и пре свега својим примером да заговара поштовање традиције, реда и закона.