Филип Грбић: Мишел Уелбек и бесповратност пропадања

06.12.2024. - 9:19

Филип Грбић

Варљивост и пролазност попут неизлечивих болести погађају љубавни однос између мушкарца и жене. На тој релацији Уелбек ће све до самог краја тражити нове уметничке путеве, а то у његовом случају означава и потрагу за личним спасењем. Зрели писац наставља литерарним средствима да истражује узроке љубавне беде у којој су се обрели савремени западњаци. Позни романи у том погледу копају дубље.

Проблем није само политички, јер нељудска политика и мртвачка религија само су последице погрешне онтологије чији смо несвесни заробљеници. Нећемо претерати ако кажемо да у Уелбековим романима има „више филозофије” него у огромној већини извештачених, схоластичких књига које данас пишу професори филозофије.

Уелбек се према филозофији односи као према књижевном жанру; [1] он филозофе поштује али их не опонаша. [2] Другим речима, Уелбек не покушава да нас импресионира својом раскошном али бескорисном ерудицијом, него нам уместо тога пружа лични увид и прокрвљени коментар који не могу а да нас се не тичу под условом да нам ум и срце нису у оставци.

Готово сваком мислиоцу можете пронаћи извесну неизречену и непреиспитану претпоставку од које зависи целина онога што је речено у његовом делу. Као што не крије своје пороке, Уелбек не крије ни своју зависност од извесних идеја. На једном егземпларном месту у роману Могућност острва (2005) открива нам се суштина пишчевог светоназора којем ће он, уз незнатне ревизије, остати веран све до краја. Не губећи из вида чињеницу да је сваки уметник жртва својих истина, наводимо овај одломак у целини.

„Сексуални ужитак није био само по истанчаности и жестини изнад свих осталих ужитака у животу; није у питању ни то што је то једини ужитак који није штетан по организам, већ напротив, доприноси одржању његове врхунске виталности и снаге; то је био једини ужитак, заиста једини циљ људског постојања, а сви остали – било да је у питању уживање у калоричној исхрани, дувану, алкохолу или дрогама – били су само ништавне и очајничке надокнаде, мини самоубиства која нису имала храбрости да се именују тим именом, покушаји да се на најбржи могући начин уништи тело које више не може да достигне једини ужитак. Људски живот је, тако, организован на ужасно једноставан начин (…) Младост је доба среће, његово једино годишње доба; водећи беспослен и безбрижан живот, делимично заокупљен мало привлачним студијама, млади су могли безгранично да се посвете слободном уживању у телу. Могли су да играју, плешу, воле, умножавају задовољства.

Могли су да излазе са забаве, у ране јутарње часове, у пратњи сексуалних партнера које су изабрали, и да посматрају суморну поворку запослених који иду на посао. Били су со на земљи, све им је било дато, све дозвољено, све је за њих било могуће. Касније, када оснују породицу, уђу у свет одраслих, упознаће њихове муке, рад, одговорности, животне проблеме; мораће да плаћају порез, да се прилагођавају административним формалностима, не престајући да прате, немоћни и осрамоћени, испрва спору, а затим све бржу, непоправљиву деградацију својих тела; а нарочито ће морати да издржавају децу, као смртне непријатеље, у својој сопственој кући, мораће да им подилазе, да их хране, да се брину о њима кад су болесни, да осигурају средства за њихово образовање и њихова задовољства, и насупрот ономе што се дешава код животиња, то неће трајати само једну сезону, они ће остати до краја робови свог порода, време радости је за њих увелико завршено, мораће да се муче до краја, у болу и здравственим проблемима који ће се увећавати, све док више не буду били ни за шта и буду дефинитивно шкартирани као досадни и бескорисни старци. Њихова деца им, заузврат, неће бити захвална, упркос њиховим напорима, и колико год они били велики, никада неће бити довољни, и увек ће, из простог разлога што су родитељи, бити криви. Из таквог болног живота, обележеног срамотом, свака радост ће бити немилосрдно изгнана. Чим буду пожелели да се приближе младом телу, биће прогнани, одбачени, извргнути руглу, биће бачена љага на њих, а у наше време ће све чешће бити осуђивани на затвор. Физичко тело младих, једино пожељно добро које је свет икада био у стању да произведе, било је намењено искључиво употреби младих, и судбина старих била је да раде и испаштају. То је био прави смисао солидарности међу генерацијама: садржавао се у чистом и једноставном холокаусту сваке генерације у корист оне која је позвана да је замени, сурови, продужени холокауст, који није пратило никакво олакшање, никаква утеха, никаква материјална или емотивна надокнада.” [3]
Сумњива филозофија

Ако бисмо овај одломак из наведеног књижевног дела посматрали као самостални филозофски фрагмент, он по својој жестини и интелектуалној окрутности не би заостајао за најупечатљивијим редовима једног Шопенхауера или Сиорана.

Мишел Уелбек као да даје месо и ткиво ћутљивим костима најстарије и најзагонетније сачуване реченице у историји филозофије – Анаксимандровом фрагменту. Бивствујуће препуно кривице надире из безграничности како би из егзистенције прогнало све оно што већ јесте, и то само зато да би и сâмо на исти начин било протерано од стране онога што још није, а хтело би да буде.

Пропадање је иреверзибилно и нужност управља њиме. У искуству Уелбекове прозе, настајање и нестајање имају карактер холокауста, жртвеног (само)спаљивања људских поколења. Упркос томе, живот није (потпуно) бесмислен и вреди га живети, додуше, под прецизно дефинисаним условима.

Као прави филозоф старог кова којем, додуше, из сасвим разумљивих разлога, недостају елан и дијалектичка снага платонизма, Уелбек разликује права и лажна уживања. У односу на сексуалне ужитке, сва остала задовољства појављују се као бедне надокнаде за изостанак оног јединог које представља циљ живота.

Младост, захваљујући телесној лепоти и виталности који су њени пратиоци, има повлашћен приступ једином правом уживању. У складу с тим, после младости је сваки живот непотребан вишак времена које ће бити испуњено безличним радом, најпре лакшим, а затим и тежим болестима, патњом без предаха и неизбежном смрћу.

Циљ живота је сексуално уживање. Младо тело је највише добро, а деца су опасна замка коју је нужно избећи ради остварења овако одређеног циља. На тај начин, хладан поглед у врхунској прози открива сумњиву филозофију, али то ни најмање не угрожава заразну естетску моћ Уелбекових романа.

Док савремене писце и њихова многохваљена дела заборављамо одмах након читања, Мишела Уелбека, којег је француска критика беспоштедно злостављала, не можемо да се отарасимо, а понајвише онда када то свесно покушавамо. Управо захваљујући привржености својој филозофији у чијем је средишту сладострасни Ерос, Уелбек ће наставити да пише стилски беспрекорне и мисаоно провокативне књиге.

И не бисмо смели да се заваравамо да можемо да заузмемо неко извештачено „узвишено” становиште са којег бисмо тобоже могли да држимо писцу лекције из етике или метафизике. Филозофски коментари у Уелбековим романима нису писани ради полемике. Они припадају целини интимистичког књижевног доживљаја карактеристичног за прозу Мишела Уелбека.

Естетско искуство је у овој области нешто готово езотерично, оно припада „осећању контакта са другим људским духом” [4] и успоставља битно неизрециву пријатељску везу између писца и читаоца. Упркос томе што по свом интензитету заостају за љубавним заплетима, пријатељства се показују као односи жилавији од еротских.

Леденом погледу лишеном илузуја, свести неспособној за религиозно понирање у божанско безмерје, преостаје читање као последњи облик заједнице с другим људским бићем.
„Ноћ без краја“

Роман Серотонин (2018) радикализује претходно изложене идеје. Приповедач, Флорен Клод-Лабрус, пољопривредни инжењер попут аутора, умире од туге у најдословнијем смислу те речи. Пошто му је преписана терапија фиктивног али веома потентног антидепресива чије је једно од нежељених дејстава слабљење, односно потпуно ишчезавање либида, он се претвара у неку врсту властите сенке или живог мртваца, само у обрнутој перспективи од оне на коју смо навикли.

Он није тело без душе, као некакав зомби, већ неко супротно створење које је, како би рекао Сиоран, дезертирало из зоологије. Флорен је постао душа без тела, разум који посматра али не може да учествује, што у искуству Уелбекове прозе означава ако не смрт, онда барем предворје смрти. Разум је бескористан, он својим безнадежним закључцима не ради ништа друго осим што тлачи живот.

Ова несрећна сенка на путу ка Хадовим дворима обилази жене које је волела у младости и, како то већ бива, затиче људске рушевине, празне и тужне попут себе. Камиј постаје његова последња опсесија. Уходи је, схвата да је у међувремену добила дете. Јасно му је да обнова безусловног романтичног заноса између старих љубавника није изводљива јер њен син, то је бар извесно, неће хтети да дели њену љубав с Флореном.

Аутор тада одлучује да нам приреди нову монструозност. Наоружан квалитетном пушком аустријске производње, Флорен прави снајперско гнездо недалеко од куће у којој живе Камиј и њен син. Узима на нишан четворогодишњег дечака, припрема се да једним хицем уклони мету – једину препреку која стоји на путу ка срећи и – одустаје.

Схвата да никад неће успети да промени ток живота, „Камиј је сада била у једној дубокој вези која искључује све остале;” [5] механизми несреће су ипак јачи и неизбежно је да ће „обоје умрети сами, несрећни и сами, свако за себе”. [6] После тога, Флорен закорачује у „ноћ без краја.” [7]

Сунце више никада неће поново излити своју светлост и топлоту на његову главу. Срљање у пропаст се не може зауставити. Крај сексуалног живота значи крај живота као таквог.

Старији, уздржанији и сентименталнији, Уелбек допушта врло опрезну ревизију оних начела која је претходно изложио у роману Могућност острва. Циљ живота више није само непосредно уживање у сексулном чину, али тај циљ ипак остаје у чврстом оквиру љубавног односа између мушкарца и жене.

Кад је реч о највишем добру, ту се ништа није променило, младо тело је неприкосновена вредност: „(…) физички се уопште није променила, то је било застрашујуће, имала је сад више од тридесет пет година, а и даље је изгледала као деветнаестогодишња клинка.” [8]

Све што се догодило била је промена нагласка. Он сада чврсто стоји на детету као несавладивој препреци на путу ка циљу. Уелбек је отишао толико далеко да се усудио да дете стави на нишан. Да је којим случајем пушка опалила, већ произведеном ужасу била би придодата још само непотребна, дијаболична бизарност из које писац не би могао да се извуче без непоправљиве естетске штете по своје дело.

Готово је. Преостаје још само тужно финале. „Ноћ без краја” – песничка визија чији је материјални корелат кортизол, познат као „хормон стреса”. Лабораторијски налази недвосмислено указују на то да жлезде Флорена Клод-Лабруса луче кортизол у смртоносним количинама.

Капторикс, потентни антидепресив, изазвао је понижавајућу импотентност. Осиромашење практичних могућности које је можда боље назвати поразом једног живота у покушају, увек је повољан тренутак за мишљење. Серотонин се завршава кратким есејом о историјском краху Европе и највишем добру које се налази унутар граница људских моћи.
Прозаична депресија

Суноврат блиставе европске цивилизације дâ се очитати на чудновато подударним уметничким конклузијама до којих су доспела у исто време, али независно један од другог, два последња велика представника те цивилизације: Томас Ман и Марсел Пруст.

На почетку XX века, упркос високом историјском угледу рационалности, морала и културе, водећи духови Француске и Немачке на крају ипак предност дају младости и лепоти. [9] Consensus sapientium – сагласност мудрих у погледу вредности живота – против којег је генерацију пре Мана и Пруста устао ратоборни Фридрих Ниче – јесте појава која у искуству Серотонина, не без ироније, бива поистовећена с депресијом као душевном болешћу.

Један од кључних симптома депресије јесте равнодушност према бивствујућем: „И заиста, мени ни тад није било много стало до овоземаљског иметка”. [10] Некада отмена меланхолија, данас прозаична депресија којој распрострањеност не умањује тежину, заправо је последња одбрана одсутне трансценденције од нападне вулгарности јавног мњења.

Тако се позни Уелбек враћа на почетак – на раскид с бивствујућим којим је ступио на свој романсијерски пут у Проширењу подручја борбе. Шта преостаје ономе ко је искусио овај раскид? Можемо ли од великана попут Мана и Пруста добити мудрост која нам недостаје?

Мишел Уелбек и бесповратност пропадања (2)
Филип Грбић
05.12.2024. 18:09
Својим писањем Уелбек је изазвао најснажнији литерарни земљотрес нашег доба; земљотрес који је срушио лажне књижевне идоле. Странице његових књига прожете су немиром егзистенције која се пита о томе шта нам се то, за име света, догодило
Први део текста можете прочитати ОВДЕ.

Људски живот је, према Уелбеку, организован на ужасно једноставан начин

Сунце више никада неће поново излити своју светлост и топлоту на његову главу. Срљање у пропаст се не може зауставити. Крај сексуалног живота значи крај живота као таквог.
Руке мајке и детета (Фото: Pixabay)

„(…) узалуд су, дакле, били водеће личности у области знања и све овоземаљске интелигенције, џабе су представљали, сваки за себе, врхунац двеју цивилизација, француске и немачке, (…) ипак су и један и други били и остали на милост и немилост свему, вазда спремни да клекну пред ма којом младом влажном пичком, или пак било којом младом китом која се добро надигла – у зависности од њихових личних склоности већ, Томас Ман је у том погледу остао неодлучан, а ни Пруст, у суштини, није био много јаснији.” [11]

Употреба вулгаризама у књижевности ризичан је поступак који по правилу саблажњава сентименталне госпође које до суза дирнуте напуштају концертне дворане после вечери руских романси или оне литерарне кукавице које проведу век а да не запишу ни једну једину искрену и смелу реченицу.

Међутим, код Уелбека није одлучујућа страст провокације, колико једна особена и постојана тенденција ка натурализму који се граничи с кинизмом. Разлика између животиње и човека онтолошки је безначајна, она је чисто квантитативна, да тако кажемо. Животиње често имају надомоћнија чула, док је човек нешто спретнији с линијама, квадратима и троугловима, али мање-више то је све. На крају крајева, органска машина бира речи у складу с унутрашњом логиком властитог светоназора.

Али оставимо по страни питања стила. Уелбек се оваквом историјском расплету уопште не радује. Размишљање о победи коју је чулност изборила у односу на целокупну дотадашњу европску културу и све њене идеале је поражавајућа чињеница чији је повесни израз траума Првог светског рата, тог безумног покоља који је још једном потврдио да ум нема никаквог утицаја на људску историју.

Да зло буде веће, пред сензуалношћу су капитулирали најобразованији духови Европе. Научна сазнања, уметничка рафинираност, морално усавршавање… Све је то безвредно и бескорисно у поређењу с младошћу и њеном незаслуженом и неприкосновеном лепотом. Нема тих интелектуалних разговора који су једном писцу потребнији од „лаких љубави с младим девојкама у цвату”. [12]

Ако је то закључак до ког доспева ум после миленијума научног и уметничког усавршавања, онда је људска историја уистину бедна лакрдија.
Растанак са литературом

У последњем роману (Anéantir, 2022) Уелбек допушта значајнију ревизију свог погледа на свет. Писац се сада уздржава од свега монструозног и провокативног. Болестан и стар, Мишел Уелбек бира пут праштања, пут помирљивог растанка са литературом, и не само са литературом, него и са животом.

Читаоце вечито гладне добре приче, Уелбек је овог пута насамарио и оставио празних руку. Нисмо сигурни да се ова освета малоумним потрошачима књига догодила намерно или под утицајем здравствених и духовних промена које су се аутору догодиле током писања последњег дела.

Кажу: роман почиње као политички трилер, а онда, одједном, постаје породични роман. Таквима можемо само да препоручимо да се држе англосаксонских топ листа које увек уздижу понеку звезду дана обучену, попут мало напреднијих мајмуна, за књижевно предузетништво по радионицама за „креативно писање”.

Уелбекова проза чува свој непосредни књижевни ефекат, своју моћ да изазове естетски шок, своју реторичку непретенциозност, своју пријатељску поверљивост, своју истинитост на крају крајева, али циљ никад није био кохерентно компонована прича, циљ је одувек био филозофски, а то значи да је Уелбеку пре свега стало до тога да изнесе на видело оно што је иначе скривено од наших погледа.

Политички естаблишмент Француске републике у блиској будућности потреса серија претњи које прерастају у терористичке нападе с људским жртвама и материјалном штетом. Починиоци остају непознати. Уелбек с искреном наклоношћу гради лик Бруна Жижа, либералног технократе и министра финансија, а председник Француске је чак описан као „величанствена политичка животиња”.[13]

Али то не значи да је Уелбек извршио политичку конверзију. Сестра главног јунака, Сесил, принуђена је да кува по кућама буржуја јер је њен супруг Ерве, бивши нотар, остао без посла. Они су симпатизери Националног окупљања и представљени су као поштени и пожртвовани породични људи.

Као да аутор хоће да каже да свако од њих на свој начин жели добро својој земљи, независно од супротних политичких опција којима нагињу. Руку на срце, у глобалној међународној утакмици ствари су постале превише компликоване, толико компликоване да их је немогуће разумети ако их посматрамо само са једног становишта.

За разлику од политике и економије, индивидуални људски живот остаје болно једноставан. Између рођења и смрти имаш прилику да волиш и да будеш вољен. Можеш себе сматрати највећим срећником ако те ова прилика није заобишла. Све друго је заправо неважно. Укључујући и политичка превирања.

Али ко то прети Француској? После сваког напада неко други постаје главни осумњичени. Најпре су то биле ултралевичарске групе, затим католички интегристи, није искључено да иза свега стоје бели супрематисти, а може бити да су у питању и еко-фашисти. [14] Лов у мутним водама.

Једино је јасно да терористи располажу завидним техничким и логистичким средствима и да су им намере онолико озбиљне колико и зле. Француска се поново суочава с револуционарном претњом и то је све што треба да знамо. Уопште није важно у ком ће се руху овог пута појавити нови револуционарни покрет, важно је само да не изгубимо из вида какво историјско зло представља свака револуција.
О револуцији

Када размишља о револуцији Уелбек се враћа на Жозефа де Местра: „Француска револуција је од почетка до краја била израз сатанског надахнућа, мислиоци из доба просветитељства чије су идеје биле у самом њеном темељу, исто као и Лутер, а пар столећа пре њега упутства су добијали директно од Принца таме.” [15]

Уместо да задовољи нашу глад за расплетом, Уелбек нас упозорава на то да не испуштамо из вида зло револуције. Протагониста се присећа једног разговора са Бруном Жижом током којег је министар, на трагу Жозефа де Местра, утврдио да је „нацизам на свој начин био револуционарни покрет” [16] јер је за свој циљ имао промену система вредности. Теза од кључног значаја.

Као што су романтичари, „бранећи Бога и краља од зверстава револуционара, призивајући обнову католичанства и монархизма, обнављајући дух витештва и средњег века” [17] осећали извесност да се боре за добро, то исто је, након Другог светског рата, осећала и генерација која је победила нацизам; генерација с којом се први пут у историји света „народна, популарна културна продукција показала у естетичком смислу надмоћном над културном продукцијом елите”. [18]

И заиста, жанровски романи су естетски надмашили непроходне формалне експерименте у прози; стрип је засенио апстрактне папазјаније у ликовним уметностима; рок музика је обновила диониски ентузијазам који је ишчезао из озбиљне музике друге половине века, која као да није ни компонована за слушање, него евентуално за проучавање, што само по себи нема смисла.

Али ту почива дубљи проблем. Револуционарни став предност даје будућности у односу на прошлост и садашњост, као што привилегује категорију могућности у односу на стварност. Тек када се ове ствари поставе у одговарајући филозофски оквир постаје јасно у чему је проблем оне прећутне онтологије коју смо помињали на почетку овог есеја.

Одбојност према деци, горка константа Уелбекове прозе, у роману Поништено добија своје рационално образложење. Дете као чиста потенцијалност јесте заступник будућности и самим тим симбол историјског тријумфа оптимистичке онтологије која даје предност будућности у односу на стварност.

Чак и када је хвалио младост, Уелбек ју је посматрао у њеној стварности, а не могућности. У младости је циљ човековог живота – сексуално уживање – остварен. Будућност доноси само јарам одговорности, деградацију тела и издржавање деце коју Уелбек схвата као смртне непријатеље у властитој кући.

Поништено открива филозофску позадину педоцентричне идеологије. Сталоженије али јасније него пре, писац именује културно зло карактеристично за владајуће мњење нашег доба – „америчка концепција детињства”. [19] У складу с том концепцијом, дете је невино и рајско биће лишено егоизма; оно је чаробни изузетак у суровом и бездушном поретку природе и историје.

То што је западни човек почео да презире старце и обожава децу показатељ је „радикалне антрополошке мутације”, [20] јер су стварне заслуге, а самим тим и старост, били цењени у свим претходним епохама изузев оне у којој живимо.

Част је припадала људима који су врлину испољавали постојано током целог живота. Насупрот томе, ми смо дигли руке од себе, не верујемо више у то да оно што радимо има било какву вредност. Стидимо се своје старости јер је стварна и глорификујемо детињство јер је чиста могућност и принцип будућности који нас укида већ у садашњости.

У томе је смисао наслова овог књижевног дела. У корену речи Поништено стоји – Ништа. Досуђено нам је да живимо у стварности која је достојна уништења, која заслужује да буде поништена. Тако долазимо до Уелбековог схватања нихилизма:

„Одузети сваку вредност прошлости и садашњости у корист будућности, одузети сваку вредност ономе што је стварно да бисмо му претпоставили виртуелност смештену у неодређену будућност – то су симптоми европског нихилизма.” [21]
Литерарни земљотрес

Док је у Покоравању и Серотонину однос према хришћанству био колебљив, роман Поништено више не оставља простор за сумњу: „Прагрех хришћанства је нада”. [22] С једне стране стоје револуција, могућност, будућност и нада, а с друге стране континуитет оличен у главном јунаку, човеку по имену Пол Резон чије презиме Raison у преводу са француског значи „разум”.

Садашњост одолева искушењу да пориче своју једину стварност у име ишчекивања спаситеља или некаквог замишљеног будућег раја на земљи. Иако свет доживљава као место где уопште није требало да се роди, Пол Резон ипак не жури да га напусти – „једноставно зато што за други неки свет и не зна”. [23]

Ослобођење од наде Полу доноси ненадани добитак, обнову љубави у браку који је десет година био замрзнут. Пред лицем тешке болести, на прагу неизбежне смрти, Пол ужива као никада пре у пуној телесној и духовној раскоши своје супруге Приденс. Две особе које су читаву деценију живеле као два странца под истим кровом, одједном бивају помиловане, њихова љубав васкрсава из гроба нова, подмлађена, обновљена на изворима живота који непрестано тече.

Моногамна, хетеросексуална, брачна љубав између мушкарца и жене јесте оно због чега вреди живети. Постоји само један услов која мора бити испуњен – супружници не би смели да имају децу:

„Да су неким несрећним случајем имали дете, размишљао је Пол, никада се Приденс и њему не би указала прилика да се поново споје. Чим се некако домогну обале адолесценције, први задатак који дете себи поставља јесте да разори пар који формирају његови родитељи, а особито да га разори на сексуалном плану.” [24]

Уметничка судбина Мишела Уелбека има веома строгу путању. Осам романа као осам покушаја да се саопшти једна једина истина. Живот је промашио свој циљ ако је лишен благодати сензуалне љубави између мушкарца и жене. Без младог тела се можда још некако и може, али само под условом да су деца одсутна јер с њима је све изгубљено.

Писац је остао задивљујуће веран својој истини. Ако је у првим романима претњу по љубав представљао њуејџ хедонизам, у позној фази Уелбековог стваралаштва ерос угрожава присуство трећег члана односа који је обдарен властитим мишљењем, осећањем и хтењем.

Док је у првом случају љубав вулгаризована и редукована на сладострашће које је сурово ускраћено онима који нису конкурентни на тржишту секса, у другом случају је љубав банализована и тривијализована пустом медиокритетском свакодневицом.

Поглед на свет Мишела Уелбека није тешко оспорити употребом филозофских аргумената, односно позивањем на мноштво случајева који, је ли, доказују да писац није у праву, али тиме се неће ни најмање умањити уметничка величина његовог прозног рада.

Својим писањем он је изазвао најснажнији литерарни земљотрес нашег доба; земљотрес који је срушио лажне књижевне идоле. Странице његових књига прожете су немиром егзистенције која се пита о свом пореклу и о томе шта нам се то, за име света, догодило. Уелбекови јунаци су наши најодважнији савременици јер „за њих и није било места у стварности кроз коју су само тако прошли, престрашени, ништа не разумејући.” [25]

Нови Стандард

Филип Родић: Где ми живимо

Путин: Опасности се повећавају, али ћемо одговорити на сваки изазов Запада

Да ли ће Трамп донети мир: Следи „замрзавање“ сукоба у Украјини, САД на пројекту „Великог Израела“