Филип Грбић: Мишел Уелбек и бесповратност пропадања

У есеју Остати жив – Метода из 1991. године, Мишел Уелбек пише: „Учити како се постаје песник значи одучавати се од живљења”. [1] У суми личних пораза који су нас претворили у неславне отпаднике налазимо последњи предмет који још увек може да побуди ону нарочиту напетост чији је крајњи израз књижевно дело.

Ако је живот, како то каже Сиоран, пародија на пакао, онда најдрагоценији дар за живљење поседују најспособнији за трпљење. Елоквентно позивање на угледна етичка начела не значи много ако се болови лоше подносе. Није искључено да смо овде препуштени стихији неуротрансмитера, а да су наше врлине и недостаци само хирови физиологије пресвучени у рухо моралне фикције.

Па ипак, ми из дана у дан носимо терет властитих расположења и делује нам као да је дар за живљење поверен онима који не губе наду. Уелбек је геније безнађа. Последњи истински религиозни писац Запада који уме да отима истине од „пресветог осећања кривице”.

Усред пермисивне, хедонистичке, атеистичке епохе, Мишел Уелбек, из романа у роман, истрајава на питању: Како је могућ живот без наде? На овај или онај начин одговор је до сада увек био негативан – телесне и душевне тегобе вишеструко надмашују ретке блескове еуфоричних ужитака, а они варљиви, краткотрајни љубавни заноси брзо се растварају у мучним разочарањима.

Друштво је сурово, време је зло, а појединац је осуђен на усамљеност, патњу и смрт. Последњи роман Уништити (Anéantir, 2022) који се код нас појавио две године касније под насловом Поништено донео је коначан раскид с надом, чиме је отворен видик према ономе због чега можда још увек вреди живети.
„Дневник бродолома“

Први Уелбеков роман, Проширење подручја борбе из 1994. године, може да се чита као својеврсни „дневник бродолома”. Тридесетогодишњи софтверски инжењер, Уелбеков алтер его, почиње да пише књигу у којој ипак не преовлађује исповедни тон, већ више извесна жудња за саговорником који је у стању да слуша, а можда чак и да разуме:

„Али ништа неће заиста спречити све чешће наилажење тренутака када вас ваша апсолутна самоћа, осећање универзалне празнине и болно предосећање да вам се живот приближава коначној пропасти, удруженим снагама доведу у стање истинске патње.” [2]

Дан-два после једне невеселе пијанке, приповедач не може да се сети где је паркирао свој аутомобил. Приликом узалудне потраге примећује да у њему расте „гађење према аутомобилима, и уопште стварима од овога света”. [3] Раскид с бивствујућим означава почетак душевног суноврата и друштвеног одрона усамљеног аналитичара-програмера.

Губитак аутомобила услед крађе је већ нешто што може да изазове саосећање код другога, али признање да сте аутомобил изгубили и да сте према тој чињеници равнодушни сместа вас протерује из поретка рационалних субјеката. Ако не марите за своја кола и за своју имовину уопште, ви сте дигли руке од себе, а самим тим и од живота.

Лепа перспектива за трећи миленијум” није она која предвиђа облике постојања који не би били скопчани са поседовањем. Стварност индивидуе сразмерна је обиму ствари над којима се протеже њена воља. И зато се над оним ко је презрео унутарсветско бивствујуће надвија тотално ништавило.

Уелбек увиђа естетички проблем у који ова ситуација доводи писца: „Романескна форма није створена да наслика равнодушност, или ништавило; требало би измислити неку равнију, концизнију и суморнију артикулацију”.

Проширење подручја борбе настало је под егзистенцијалним притиском да се пронађе одговарајући облик за бродолом живљења који ослобађа могућност за писање као сведочење о раскиду с бивствујућим. Уелбек је успео да зарони у своју меланхолију и да у њој, поред свега личног и случајног, уједно открије и одређујуће елементе оног епохалног данас.

Јер што дубље копамо по себи, то нам се јасније откривају суштинске црте времена у које смо урасли као нокти у месо. Европа је, после деценија током којих су публика и критика уздизали тривијалне сторителере или високопарне и досадне експериментаторе, напокон поново добила писца. Може бити да је Мишел Уелбек такође последњи писац Европе.
Атеизам као невоља

У писму Бернару Анри-Левију од 10. априла 2008. године, Уелбек описује, на себи својствен начин, што значи без самоинсценације и без вишка емоција, свој пут који води од адолесцентске просечности, преко духовног шока који су у њему изазвале Паскалове Мисли, затим редовних одлазака на недељну мису, ангажмана у једној студентској хришћанској организацији, ходочашћа, а све те активности протежу се на период од „десет, двадесет година”. [5]

Поглед уназад се завршава горким признањем: „Само, ево, невоља је у томе што ја више не верујем у Бога”. [6] Нагласак овде треба да стоји на речи невоља. Атеизам не доноси никако олакшање, никакву слободу, нема ни трачка оног победоносног, младалачког самопоуздања које би, у духу научног оптимизма, требало да прати (колико знамо) једино рационално биће у свемиру.

Напротив, реч је о правој невољи егзистенције која дрхти престрављена пред вечном тишином Паскалових бескрајних пространстава: „У једном свету без Бога, без духовности, без ичега – човек може једино ужасно да скрене”. [7]

Уелбекови романи могу се читати као морфологија овог страшног лудила, детаљна хроника пропасти која се у највећој мери враћа на Паскалову „беду човекову без Бога”. Даљи ток Уелбекове преписке с Анри-Левијем обелодањује тегобни карактер атеизма у који доспева писац који је искусио најрелигиознији доживљај – раскид с бивствујућим.

„На том ступњу атеизма нема више ничег веселог, херојског ни ослободитељског; том атеизму далек је и сваки антиклерикализам, а нема у њему ни примесе милитантног. То је нешто хладно, безнадно, нешто чисто, лишено својстава, што се тако и проживљава; празан, таман простор кроз који се с напором напредује, зима без пролећа.

А онда и то осећање, несносно, да си као нека неодређена органска машина, чије ће команде ускоро отказати. И никаквог ту дионизијског смеха нема да улепша целу ствар; Ничеова филозофија данас ми личи на једну беспотребну провокацију, неукусну шалу.” [8]

Нема потребе да се Платон окреће наглавачке. Идеја ковања нових вредности делује нам непристојно, ратоборно и претенциозно. Након раскида с бивствујућим обрели смо се усред онтолошке пустоши која не даје повод за било какав филозофски тријумфализам.

Штавише, искусили смо оно „Ништа које ништи”, да се послужимо Хајдегеровом формулацијом, и од сада је стрепња наш стални пратилац, јер једино када стрепимо ми боравимо у истини. Све остале страсти лажу, а ми се уздржавамо чак и од смеха.

Немамо ни пријатеље ни непријатеље, јаучемо заједно с животињима, које су наши једнако несрећни рођаци у породици огранских машина, а оно што имамо да кажемо никоме неће звучати као радосна вест. Добродошли у романескни свет Мишела Уелбека.
Суморна визија

Пошто крштени разум није осигурао везу с трансценденцијом, Уелбек, као прави хришћанин, а то значи као биће које стално живи у искушењу неверовања, креће јединим могућим путем ка Богу – заобилазним. Уелбекови јунаци ропћу у несносној љубавној оскудици, они нису вољени и не умеју да воле, а кад једном заволе најчешће им није узвраћено.

Елементарне честице (1998) заоштравају овај проблем и постављају тематски оквир за готово све будуће романе чија се радња од тада непрестано одвија у злослутном тоналитету једне апокалиптичке драматургије. Роман се завршава суморном визијом коначног осамостаљивања прокреације од сексуалности.

Молекуларна биологија дефинитивно осигурава могућност бесконтактне репродукције што означава темељну промену историјске парадигме. Љубавне везе између мушкараца и жена најзад губе свој последњи разлог. Невероватан комерцијални успех овог романа говори да је писац погодио право у упаљени нерв најнеодговорније генерације у људској историји.

Нема ничег случајног у факту да је живот западног човека постао немогућ баш у време успона и неприкосновене доминације шездесетосмашке идеологије и њених кључних компоненти – њуејџ спиритуализма и сексуалне револуције. Насиље је законити пратилац сваке револуције и она не може а да не производи губитнике. По томе се ова, наизглед мирољубива, револуција није разликовала од претходних.

„Свет ситне буржоазије, свет службеника и средњих кадрова је био толерантнији, гостољубивији и отворенији од света маргиналаца које су у то доба представљали хипици.” [9] Уелбек увек приповеда из угла лузера, усамљеника, по правилу интелектуалаца којима није остало ништа осим тог заједљивог интелекта који се окреће против њих самих. Идол младости и телесне лепоте убрзо се на суров начин окренуо против свог лицемерног свештенства.

„Привилеговано место за сексуалну слободу и изражавање жеље, ’Место Промене’ је природно требало, више него било које друго, да постане место депресије и горчине. Збогом људски роде који се грлиш на пропланцима, под пуним месецом! Збогом дионизијским светковинама тела намазаних миришљавим уљима, на сунцу у подне! Тако су брбљали четрдесетогодишњаци посматрајући свој умлитавели уд и своје масне наслаге.” [10]

Међународни успех Елементарних честица донео је њиховом аутору погодност на којој један писац може само да му завиди – Уелбек је најзад могао да напусти глупи, безлични посао и да се одсели из Париза у ирску забит где је живео повучено, све док му није угинуо вољени пас, Клемен.
Ислам у Европи

Однос између мушкарца и жене је област у којој Уелбек проналази све истине о свету до којих му је стало. Довољно је само пажљиво пратити историјску трансформацију мушко-женских односа да бисте разумели шта се то догодило са браком, друштвом, економијом, политиком и религијом.

Уелбек је способан за презир и понекад звучи ратоборно, као кад у Проширењу… говори о женама као саможивим, арогантним и глупим психоанализираним крпама (Уелбек, 2006: 80–81), а више пута је показао и да је способан за чудовишност којом је на себе навукао не само презир леволибералне критике, него је у исти мах постао мета радикалних исламиста због којих му је од тада живот непрестано угрожен.

У Платформи (2001), истраумирани Мишел очајава после бомбашког напада исламских терориста у ком је страдала Валери с којом је поделио интензивне тренутке еротског сладострашћа. Очајног приповедача сада обузима паклена мржња према муслиманима: „Сваки пут кад бих чуо да су неки палестински терористи, или неко палестинско дете, или трудна палестинска жена, убијени метком у Појасу Газе, осећао сам како дрхтим од одушевљења што је, ето, један муслиман мање на свету.” [11]

Иронична је и жалосна чињеница да се покољ редакције сатиричног листа Шарли Ебдо догодио на дан објављивања Покоравања (2015), романа у ком Уелбек с неочекиваним одобравањем слика будућност у којој политички ислам ступа на победоносни пут који ће умртвљеним европским нацијама удахнути нови живот.

За разлику од Платформе у којој се у једном неконтролисаном нападу беса тврди да „на муслиманској земљи, интелигенција и таленат никад неће наћи своје место” и да је „већ при првом читању Курана немогуће не бити затечен бедним оквиром таутологије која карактерише ово дело: ’Нема другог Бога до самог Бога’, итд”, [12] Уелбек у Покоравању о Курану говори као о „безмерној мистичној поеми у славу Бога” [13] и у исламизацији Европе види можда последњу шансу за избављење од леволибералних болештина попут индивидуализма, атеизма и феминизма.

Пред крај романа наилазимо на прилично убедљиво поређење савремене Европе са позним Римом:

„Требало је суочити се са стварним стањем: доспевши у онај одвратан стадијум распадања, Западна Европа више није била у стању сама себе да спасе – не више него што је то у стању био стари Рим у петом веку наше ере.

Масовни прилив становништва које је са собом донело традиционалну културу која је и даље чувала природно успостављене хијерархије, покореност жене и дужно поштовање према старима, представљао је историјску шансу за морални и породични препород Европе, отварајући перспективу једног новог златног доба за Стари континент.

То пристигло становништво делом јесте хришћанско; али најчешће је, то се мора признати, муслиманске вероисповести.” [14]

Оно што спретна употреба цитата нужно фалсификује јесте дух уметничког дела који се отвара искључиво оном погледу који посматра целину, а не само делове. Преобраћење главног протагонисте, професора књижевности Франсоа, у исламску веру не догађа се под утицајем мистичног искуства, већ из чисто калкулантских побуда.

Уелбеков смисао за хумор своју духовну раскош понајвише открива у тренуцима најдубљег очајања. Конвертит ће задржати катедру с још већом платом и новим привилегијама, као што је, рецимо, могућност да има три жене. Имаће једну да му прави колаче у кухињи али, важније од тога, моћи ће да изабере једну лепу девојку за еротске ужитке која „колико год лепа била, радоваће се и бити поносна ако изаберем управо њу, и биће јој част да са мном дели постељу.

Оне ће бити достојне љубави, а ја ћу, са своје стране, успети љубав да им пружим”. [15] Тако исламизација Запада постаје ултимативна фантазија једног инцела, како се то данас каже. Вреди пристати на све, на срамоту и бласфемију, само ако ће се тиме вратити нежност, задовољство и топлина у однос између мушкараца и жена. Све остало на овом свету је безвредно и бљутаво.

„Нећу имати за чим да жалим,” [16] последње је што има да каже Франсоа. Тако смо дошли до суштинске црте Уелбековог стваралаштва.

[1] Uelbek, Mišel (2014). „Ostati živ – Metoda” u Uelbek, Mišel. Lanzarote i drugi tekstovi. Preveo Vladimir D. Janković (Beograd: Booka): str. 109.

[2] Uelbek, Mišel (2006). Proširenje područja borbe. Prevela Svetlana Stojanović (Beograd: Plato): str. 12.

[3] Исто, стр. 9.

[4] Исто, стр. 34.

[5] Поводом католичке мисе Уелбек пише: „Као што сам волео, и то свим срцем волео, тај чудесни обред, вековима усавршаван, обред мисе!” Вд. Uelbek, Mišel (2016). Državni neprijatelji. Preveo Vladimir D. Janković. (Beograd: Booka): str. 131.

[6] Исто, стр. 132.

[7] Исто, 132.

[8] Исто, стр. 155.

[9] Uelbek, Mišel (2006). Elementarne čestice. Prevela Jasenka Tomašević (Beograd: Plato): str. 59–60.

[10] Исто, стр. 104.

[11] Uelbek, Mišel (2016). Platforma. Prevela Zorica Banjac (Beograd: Booka): str. 258.

[12] Исто, стр. 187.

[13] Uelbek, Mišel (2015). Pokoravanje. Preveo Vladimir D. Janković (Beograd: Booka): str. 231.

[14] Исто, стр. 243.

[15] Исто, стр. 262.

[16] Исто, стр. 263.