Феномен Мирдита: Шта остаје од помирења кад експерти узму ствар у своје руке

Током расправе о актуелним дешавањима у свету, на панелу организованом на једном Телеграм каналу, учесник из Русије, пола у шали, пола озбиљно, поставио је питање: а зашто сада Михаил Ходорсковски не оснује нови „Јукос“ у Европи или САД и у кратком року изгради пословну империју вредну више милијарди евра?
Франтишек Липка, словачки дипломата ангажован да управља процесом „бројања гласова“ у Црној Гори 2006. године у времену након референдума истакао је како ће убудуће „балканском политиком“ руководити експерти.

Наравно, овакав закључак није могао формулисати сам Липка, његов утицај и значај на доношење и спровођење одлука никада није постојао. И „бројање гласова“, а што је претходно укључивало састављање бирачког списка, он је толико траљаво одрадио да публикована „Бијела књига: како је покраден референдум у Црној Гори“ (приредио Јован Маркуш) садржи невероватних 1290 страна.
Липка је то негде, на некаквим брифинзима и припремним састанцима „покупио“ па даље у разговорима које је водио преносио. Раздвајањем Црне Горе од Србије и инструментализовањем режима Мила Ђукановића да од „српске Спарте“ у наредних деценију и по темељно гради „анти-Србију“, уз потоњу реализацију одлуке о самопроглашењу у Приштини, од стране политичког Запада успостављен је нови регионални поредак и затворена је геополитичка конструкција Балкана.

Наметање наратива експерата
То је значило и да никаквих нових суштинских расправа о промени поретка или геополитичкој трансформацији не може бити. Балкан је чврсто у загрљају НАТО и ЕУ! Ствар у своје руке преузимају експерти са циљем да осмисле механизме и пронађу средства за укорењивање поретка и ојачавање геополитичке конструкције. Говорећи језиком Френсиса Фукујаме, требало је да наступи „крај балканске историје“.
Локални политичари су у таквом оквиру само другоразредни играчи и „потрошна роба“, ако неко од њих покуша да „таласа“ брзо ће се суочити са ставом експерата, пласираним преко разгранатих медијских мрежа и тако завршити каријеру. Бавити се локалном политиком подразумевало је уклапање у наратив експерата.
Какве смо на крају експерте добили? Кроз невладин сектор и пројектно финансирање западних фондација (државних и недржавних), а опет и ослањањем на разгранате медијске мреже преко којих су популаризовани и људи и ставови, бројни појединци промовисани су у корифеје демократије, толерантности и модерности. Оно што су саопштавали аутоматски је стицало статус неупитног, о тим темама није се ни могло расправљати.
Спорна манифестација

Међу бројним пројектима који је требало да послуже сврси нашао се и фестивал „Мирдита, добар дан“, представљен као платформа за помирење између два народа – српског и албанског, уз пратеће образложење како се до помирења долази уз „суочавање са истином“. Са једне стране, политичари, чак и они којима је од почетка било јасно о чему се ради, невољно су пристајали на ову игру, схватајући да би оштро противљење могло значити и завршетак каријере. Свакако, било је и оних који су вољно подржавали целокупан концепт, убеђени да је „крај балакнске историје“ још одавно наступио. Тако је „Мирдита, добар дан“ легитимизована као један од механизама за укорењивање поретка и установљена као једно од средстава за одржавање геополитичке конструкције.
Са друге стране, очекивано, од самог почетка реакције широке јавности на одржавање фестивала биле су жестоке, са тим се до данас већина у Србији није помирила. Испоставиће се, током година трајања и коришћења ове платформе, да је због тога она све мање постајала употребљива и као механизам, и као средство. У јавности је доживљавана као чиста провокација, те је зато и њена употребна вредност протоком времена копнила. Планирање да се манифестација одржи 2024. године у Београду баш на Видовдан последња је у низу глупости којом се ионако никаква употребна вредност концепције и даље смањује. Јер, то нам показује да су експерти селектирани за руковођење „балканском политиком“ способни за то таман колико и Ходорковски за руковођење иновацијама. „Јукос“ је могао постојати само у смутним годинама постсовјетске Русије, у ери Јегора Гајдара и Анатолија Чубајса. Тада је имао своју сврху и као механизам и као средство за пројектовање раста америчког утицаја у Москви преко сектора енергетике, финансија и економије.

Инструментализација приче о културној размени
Фестивали којима се наводно промовише културна размена и индукује помирење могли су бити механизми и средства у ери једнополарности и америчке глобалне хегемоније, када се политичком Западу чинило како је регионални поредак зацементиран, а инсталирана геополитичка конструкција трајна.
Да, у првој деоници требало је да послуже за креирање амбијента којим би се „прихватила реалност“ у српском друштву. Зато је и „политичка легитимизација “била веома битна. Но, закулисна сврха свега је да се из године у годину постепено за неупитне инсталирају „политички коректне“ неолибералне вредности, које ће постати доминантне како у српском, тако и у албанском друштву.
Због тога су овакви скупови постали затворене сеансе малобројних идеолошких истомишљеника који се искључиво обраћају једни другима. Без утицаја на ширу јавност, самим тим и без могућности да квалитативно и квантитивно допринесу увећавању стварне културне размене и помогну помирењу. Када се заговорници „ЛГБТплус парада“ из Београда и Приштине лепо друже, размењују искуства и пријатељски диване то нема везе нити са културном разменом, нити са помирењем између Срба и Албанаца.
Коме је небитан Видовдан

Зато су превидели да је 28. јуна Видовдан! Наравно, могућа је и теза како је датум изабран намерно, како је све то смишљено. Није мали број коментатора који тако мисле и можда су у праву. Ипак, ако се ова дешавања посматрају из другог угла вероватније је да се ради о елементарном незнању. У „координатном систему“ експерата Видовдан не постоји, нема никакав садржај, безначајан је. У њиховим причама редовно се говори о Феризају, Скендерају, Ђилану, зато што тај свет и не зна за постојање Урошевца, Србице, Гњилана.
То је језик који су научили током селектирања, „покупили“ су то на каквим брифинзима и обукама. Да се ради о намери организатори би истрајали на првобитној замисли, не би се повлачили. Са таквим намерама иде се до краја, преко њих се индукује криза, политичка или друштвена, свеједно. Видовданском „Мирдитом“ није индукована криза, већ се допринело делегитимизацији целокупног пројекта, од тога се сада ограђују и политичари који су раније макар и невољно пристајали на игру.

Српско-албански или албанско-српски односи су лоши, са које год стране да се погледа. У таквој смо историјској фази, то је наша реалност. На њихов даљи ток ће, како је то увек у историји бивало утицати и међународне околности и дешавања на које неће имати директну везу са Балканом. Реалност је и да се стари поредак руши, што оставља далекосежне последице. Без обзира на то, нужно је инсистирати на повећавању размене, како економске тако и културне, научне. Морамо се боље разумети.
Уосталом, између два народа је много сличности, неких од њих због текућих лоших односа нисмо ни свесни. Само, то се не може постићи деловањем октроисаних експерата из невладиног сектора. То ће се постићи ангажованом политиком која ће почивати на сасвим другачијем „координатном систему“, када за то дође време и када се стекну услови.