ФАРИД ЗАКАРИЈА: Шта је срушило „америчко столеће“?

У неком моменту током протекле две године, америчка хегемонија је умрла. Доба америчке доминације је била кратка, плаховита епоха, тачније неке три деценије обележене двема моментима од којих је сваки на свој начин представљао преломну тачку. Она је рођена услед колапса Берлинског зида 1989. године. Њен крај, односно почетак краја, изникао је из још једног колапса – оног ирачког из 2003, од када траје лагано пропадање. Али да ли је смрт изванредног статуса Сједињених Држава резултат спољних узрока или је Вашингтон убрзао сопствену пропаст лошим навикама и лошим понашањем? То је питање о којем ће историчари дебатовати у годинама које долазе. Али у овом тренутку имамо довољно времена и перспективе да саставимо неке прелиминарне опсервације.

Као и у већини смртних случајева, и овом је допринело мноштво узрока. У међународном систему су постојале дубоке структурне силе које су неумољиво деловале против било које нације која би акумулирала толико моћи. У америчком случају, међутим, запањујући су начини на које је Вашингтон – са позиција без преседана – проћердао своју хегемонију и злоупотребио своју силу, губећи притом савезнике и храбрећи непријатеље. А сада, под Трамповом администрацијом, Сједињене Државе су изгледа изгубиле интересовање, па чак и веру, за идеје и сврху које су удахњивале живот њеном међународном присуству кроз три четвртине века.

Америчка хегемонија у постхладноратовској ери је била другачија од било чега што је свет видео још од Римског царства. Писци воле да освит „америчког века“ смештају у 1945, недуго пошто је медијски магнат Хенри Лус сковао дотичну синтагму. Међутим послератна ера била је битно другачија од оне постхладноратовске. Чак и након 1945, Француска и Уједињено Краљевство су, протежући се дуж огромних територија широм света, и даље имали своје империје, па тако и дубоки утицај. Убрзо се Совјетски Савез наметнуо као ривалска суперсила, надмећући се са утицајем Вашингтона на сваком ћошку планете. Подсетимо се да је фраза „трећи свет“ потекла из троделне поделе планете, при чему су „први свет“ чиниле САД и Западна Европа, а „други свет“ комунистичке земље. Трећи свет је био све остало, и ту се свака земља колебала између опредељења за Америку или Совјетски савез. За највећи део светског становништва, од Пољске до Кине, век тешко да је деловао „амерички“.

Америчку постхладноратовску супремацију је испрва било тешко детектовати. Како сам истакао у Њујоркеру 2002, већина учесника је пропустила да је увиди. У 1990, британска премијерка Маргарет Тачер је тврдила да се свет дели у три политичке сфере, којим ће доминирати долар, јен и немачка марка. Књига Хенрија Кисинџера Дипломатија из 1994. је предвиђала освит новог мултиполарног доба. У самим Сједињеним Државама је свакако било мало тријумфализма. Председничку кампању из 1992. су обележили осећај слабости и замора. „Хладни рат је готов, Јапан и Немачка су победили“, понављао је демократски кандидат Пол Цонгас (изгубио номинацију за кандидата Демократске странке од Била Клинтона, прим. прев.). У Азији је већ почело да се шушка о „пацифичком веку“.

Постојао је један изузетак од ових анализа, пророчки есеј објављен на страницама овог часописа (мисли се на Форин аферс, прим. прев.), написан из пера конезрвативца Чарлса Краутхамера: „Униполарни моменат“, из 1990. године. Али чак и овај тријумфалистички поглед је био ограничен у смислу трајања, како и сам наслов то наговештава. „Униполарни моменат ће бити кратак“, признао је Краутхамер, предвиђајући у колумни Вашинготн поста да ће веома брзо Немачка и Јапан – две растуће „регионалне суперсиле“ – почети да воде спољне политике независне од Сједињених Држава.