Фаина Савенкова: Ми смо потомци победника и ослободилаца, а они су праунуци Волинског покоља и Бабиног Јара

Фаина Савенкова

Верујем у човечност. Желим да верујем, као и моји родитељи. Ми не живимо у измишљеном свету, не. Просто постоји разлика између онога што видимо и онога што желимо. А моји најближи су желели да верују да је оно што се дешавало – ужасна случајност. Јер људи ипак не могу бити тако окрутни и немилосрдни. Али могу. И ми то знамо, па ипак се и даље надамо да људи могу да се уразуме. У супротном, зашто уопште живети? То је само наивна нада, која нимало не оправдава злочине. 

Не знам. Вероватно је постојало уверење да тако нешто не може да се догоди у наше време у нашој домовини. Све је изгледало као нека глупа ноћна мора. Тако није могло да буде. Тако није смело да буде – да своја сопствена војска уништава сопствени народ. Али то се ипак дешава. То је одломак из мог есеја „Ћутање одраслих“, написаног 2019. године. 

Прошло је већ 11 година откако је Украјина започела рат са делом свог народа. Другог јуна је био први удар по мирном Луганску, удар по центру града, где су се деца играла и где су пролазили обични људи, укључујући и моју баку, која је само имала среће. А најстрашнија ствар нису сами погинули цивили. Страшније од свега је сазнање да војска, коју су многи сматрали браниоцима, убија своје грађане, цинично и окрутно. 

Данас, када Украјина чини зверства у Курској области, диже у ваздух мостове и возове, врши диверзије, сви ти злочини више никога не изненађују. Постоји разлика између нас и њих. Ми смо потомци победника и ослободилаца, а они су праунуци Волинског покоља и Бабиног Јара. И тада и сада, они ратују против цивила, стараца и деце, и уплашено и јадно кукају када их заробе, претварајући се да су кувари и возачи. 

Знам да је 2014. било много људи који су сматрали да је могуће мирно се растати са Украјином, али са сваком жртвом, са сваким убијеним дететом, ти схваташ да те Украјине, у којој си рођена, више никада неће бити. 

Данас је страшан дан у историји мог вољеног града – дан када су, поред невиних жртава, многи схватили да је у Луганск дошао рат.