Ф. Родић: Пропаст либералне демократије или цар је го

Нe можемо се враћати у нормалу, јер је нормала коју смо имали управо проблем – графит је који је ових дана написао непознати “уметник” на зиду мени непознатог града. Заиста, чини се да је пандемија вируса корона коначно доказала да је западни либерално-демократски систем “го” и да те “вредности” не могу издржати испит времена, за разлику од причешћа.

Неколико младих италијанских инжењера, о којима пише чак и Форбс, успело је да помоћу 3Д штампача направи сада толико дефицитарне, а животно важне вентиле за респираторе, пошто оригинални произвођач није био у могућности да их испоручи. “Одштампали смо стотину комада у недељу и све их дали болници. Они функционишу веома добро”, рекао је Кристијан Фракаси. Е, сад долазимо до проблема. “Бизнис инсајдер” наводи да су вентили које су они направили по цени од неколико стотина евра (дали су их бесплатно, толико је њих коштала производња) на тржишту коштају 10.000 евра и да им због тога прети тужба од компаније која је власник патента.

Жеђ за профитом по сваку цену као највећа вредност либералног капитализма и либералне демократије судећи по овоме, али нажалост и по много чему другом, једна је од ретких која није доживела слом, јер за разлику од већине осталих, она јесте истинска, права и суштинска у том светоназору. Остале “вредности” које су нам проповедали се руше. Од “отворених граница”, чије затварање сада највише захтевају управо они што су били најватреније присталице њиховог рушења, преко државе чију помоћ и снагу сада истичу они који су хтели да је сведу на апсолутни минимум, ако већ не могу скроз да је униште, до државног интервенционизма, а и протекционизма, у економији за којим сада вапе они што су тврдили да тржиште мора бити потпуно слободно. Тако је сада Ирска преко ноћи постала социјалистичка земља увођењем за либерални капитализам незамисливих мера као што је, између осталих, национализација приватних болница.

Такође, они што су вапили за индивидуализмом, сада уточиште траже у заједници и друштву, што су само друге речи за државу. Они којима је слобода кретања била једна од највећих вредности, сада су њени највећи непријатељи, посебно када се ради о друштвеним категоријама које су и раније систематично презирали. Тај презир није видљив само код притупог “индивидуалца” који на жалбу једне пензионерке да сада и пси имају више слободе од старих “духовито” одговара да тако и треба јер су пси паметнији од пензионера и не гласају за СНС. Очито је да дотични сматра да његови неистомишљеници треба да буду у “карантину” и по престанку пандемије. О солидарности, јединству и осталим будалаштинама “европске породице” не морам више ни да пишем јер сада би сваком требало да буде јасно да је и ту једина вредност, једини интерес жеђ из примера с почетка текста.

И док Јулијан Урбан, лекар из Ломбардије са прве линије фронта, каже како су он и његове колеге, дојучерашњи атеисти, у овој недаћи почели да верују у Бога, код нас је супротно. Иако смо већ навикли да они који с црквом никакве везе немају, по њој пљују и омаловажавају је у свакој прилици, садашња “хистерија” достиже нов ниво који би могао на крају довести до повратка хришћана у катакомбе. Проблем је што и у ово време пандемије “идиоти” који верују у Бога настављају да “лижу иконе” и “лижу једну исту кашичицу”. Они који причешће у животу нису ни видели, а камоли примили, сматрају га највећом опасношћу по себе, попут “скока са десетог спрата”. И то не само “обични људи” него и особе које би требало да су некакви интелектуалци, попут адвоката Влатка Секуловића који редовно пише за Данас.

Човек је толико забринут за судбину православних да пише да је причешће онакво какво га знамо већ 2.000 година, а најмање од седмог века, “руски рулет”. Он свој текст, међутим, не пише добронамерно, него малициозно са великом дозом презира. Зашто би, иначе, једног владику звао световним именом којег се овај примивши монаштво одрекао, а његово монашко име називао “алијасом”. Да ли су, онда, да банализујемо скроз, и нова имена трансродних особа “алијаси”? Не верујем да би се усудио то да каже.

Извртањем законских одредаба он суштински доказује да би колективно “конзумирање хлеба и вина”, а у ствари тела и крви Господа, требало у овој ситуацији забранити. Ту долазимо до још једног слома либералних идеја и вредности. Причешће би требало забранити због колективног добра, односно “општег интереса”. Откада се то они који се залажу за индивидуалне слободе до апсурда држе до неког колективног добра? Откада су то њима пресвета “мањинска права” мање важна од “интереса већине”? Причешће је истинска светиња над светињама, за разлику од њихове свете телади која се руше једно за другим. За ту светињу се гинуло од Светог Георгија, до Светог Јевгенија Родионова који је одбио да се одрекне крста, по цену да му Чечени одсеку главу. Како би ови незнабошци прошли на таквом испиту, питам се.

 

Више о вирусу COVID-19 прочитајте ОВДЕ. 

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: Манастир Острог/mitropolija.com

 

Извор Вечерње новости, 29. март 2020.