Ф. Родић: Проблеми са контекстом

Контекст, и само контекст, јесте проблем с изјавом Весне Малишић, где је цртање тробојки у ЦГ упоредила с хипотетичким цртањем шаховница по Војводини
Министар здравља Златибор Лончар дозволио је себи велику грешку, јер је несмотреном изјавом пружио прилику да буде оптужен да лекаре дели по националности, што је недопустиво, али и да има проблема у схватању српства. Чињеница је да су у Црној Гори људи који се декларишу као Срби дискриминисани и да је њихов број у јавном сектору на нивоу статистичке грешке, јер тамо власт припаднике ове националности сматра „опозицијом“. Говорећи о том проблему, Лончар је указао да многа водећа места у Србији заузимају „Црногорци који још ни српски нису научили“ и додао да се труди да их у здравству не буде. Уместо да ту чињеницу представи као врлину државе Србије, Лончар је то трапаво навео као ману. Тиме је омогућио свом колеги из Црне Горе Кенану Храповићу да поентира испразном причом о томе како у тој држави „нема неподобних када су језик, вера или нација у питању“, што је тачно колико и тврдње да се новим законом не отимају добра СПЦ. А којим то језиком, иначе, Црногорци говоре? Језик се у Црној Гори није битније променио од Његошевог Горског вијенца, а управо је то био доказ да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. Да тако нешто мисли, сврстао би се у исти строј с „лингвистима“ Аднаном Чиргићем, Ивом Прањковићем и Јосипом Силићем, првоборцима за „црногорски језик“ зарад „одбацивања комплекса инфериорности и језичке подређености неким другим културним центрима“.

Извесно је, међутим, да то нису идеје водиље Златибора Лончара, јер обично не баштини такву „традицију“, што се не би могло рећи за заменицу главног и одговорног уредника НИН-а Весну Малишић. Очито тешко оболела од хроничног проблема с контекстом, она, на пример, никако није могла да објасни контекст у којем је ономад насловна страница њеног недељника објављена па повучена. Те није било проблема с фотографијом на којој је пушка уперена у Александра Вучића, па га је онда било, јер је на захтев власника повучена. Те није било цензуре, што би захтев власника за повлачењем насловнице несумњиво представљао, те је било, јер уреднички колегијум није сматрао да је фотографија проблематична. Умотавала се као пиле у кучину покушавајући да објасни да су начинили грешку, иако грешке није било.

Контекст, и само контекст, јесте проблем и с њеном изјавом у емисији „Око“ РТС-а, где је цртање тробојки диљем Црне Горе упоредила с хипотетичким цртањем шаховница по Војводини, што је изазвало талас негодовања у дигиталној сфери. „Српске заставе се цртају на гаражама, на јавним тоалетима, на местима која су непримерена за то, друга ствар, не знам како бисмо се ми понашали овде да неко, на пример, црта шаховницу у Војводини“, рекла је она у емисији, да би се касније на Н1 правдала како је „изјава истргнута из контекста који је био у емисији“. Она није, међутим, смислено објаснила који је то „контекст“, шта је тачно тим поређењем хтела да каже, али је оно сасвим у складу с традицијом ње и њених истомишљеника да стално праве некакве паралеле између четника и усташа и слично. Шта год да је, непримерено је, јер је шаховнице у Војводини било само у време НДХ, када је Срем припадао тој монструозној творевини, док је тробојка у Црној Гори црногорска колико је српска.

Хајде да јој поверујемо да је та изјава „истргнута из контекста“, али онда се поставља питање да ли је из контекста истргнут и њен став да петина, четвртина, трећина, половина или колико год хоћете грађана Црне Горе излази на литије због, како је рекла, „националистичких флоскула да је неко угрожен, да је неко некоме нешто отимао“. Који је контекст њене мисли да они „излазе на молебане не толико због Цркве, него да се на теми Цркве обрачунају са режимом Мила Ђукановића, што је апсолутно евидентно“? Како онда објашњава да су на литијама и у борби за очување СПЦ присутне и бројне присталице ДПС попут учитељице из Бара Раде Вишњић, из чије је учионице прича са „великим штрумпфом“ и кренула, али и других вера и националности? Како објашњава да до оваквог „дешавања народа“ није дошло раније када се радило о чисто политичким и „националистичким“ питањима, од признавања независности Косова и Метохије до учлањења у НАТО? С нестрпљењем чекамо наредни Малишићкин „проблем са контекстом“.

Аутор Филип Родић