Ф. РОДИЋ: Под Главашевим крилом

Сећам га се по једном занимљивом детаљу, кад је 1991. године, у време када је још почињао рат у Хрватској, Главаш, на један спектакуларан начин, ушао у редакцију Гласа Славоније, где сам био главни уредник и, фактички, преузео редакцију на начин како се то може видети једино у неким филмовима који говоре о јужноамеричким диктатурама – испричао је новинар Драго Хедл пре десетак година за пропагандни сервис америчког Конгреса „Радио Слободна Европа”.

Сличну причу, али са мало више детаља, Хедл је поновио и седам година касније за „Балкан инсајт” сведочећи у њиховом тексту поводом 12. годишњице суђења Бранимиру Главашу за бруталне злочине над српским цивилима у Осијеку у оквиру случајева названих „Гаража” и „Селотејп”. Да бих, онима који не знају, дочарао колико су ти злочини заиста били зверски, поменућу само случај Чедомира Вучковића који је примораван да пије киселину из акумулатора, од чега је умро у најгорим мукама.

Вратимо се сад медијској каријери Бранимира Главаша. Те, 1991. године одлучено је да је државни Глас Славоније (иначе основан 1943. као партизанско гласило) и вођство „Младе хрватске демокрације” одабрало за председника Надзорног одбора управо Главаша.

„На први састанак новог Надзорног одбора дошао је обучен у униформу окружен наоружаним људима. Знао сам да ће ускоро отпустити и мене и директора новина, што су и учинили на том првом састанку”, испричао је Хедл који је и даље „константно изложен претњама смрћу због истраживања и писања о ратним злочинима у Осијеку који се повезују са Главашем”.

Како је упао у Глас Славоније, Главаш је упао и у Осијек где је био алфа и омега обављајући званично функцију жупана, као и заступника у Хрватском сабору све до 2005, када се разишао с бившим премијером Ивом Санадером и када је избачен из ХДЗ-а. Тада оснива сопствену партију, Хрватски демократски сабор Славоније и Барање, која од оснивања доминира политичком сценом у том делу Хрватске (заједно с екстремистичком Хрватском странком права), а његов наследник на челу странке Владимир Шишљагић садашњи је жупан Осјечко-барањске жупаније.

Везе Бранимира Главаша са Гласом Славоније (који важи за „десно оријентисани” лист, а сви знамо шта је заправо у Хрватској „десна оријентација”), као и његов утицај из сенке на сва дешавања у том граду, нису престали с његовим избацивањем из ХДЗ-а и почетком правосудног процеса за злочине над Србима.

Пре десетак година, 2011, хрватски интернет медиј „Т-портал” објавио је, поводом „напада” тог листа на заштићеног сведока у процесу против Главаша Ивицу Збожила, текст под насловом „Главаш поновно уређује Глас Славоније”, у којем указују на блиску повезаност Главаша с тадашњом заменицом главног уредника тог листа Сањом Маркетић, али и крајњу непрофесионалност и пристрасност коју су новинари Гласа Славоније показали пишући у одбрану овог ратног злочинца.

Колико су Главаш и Маркетићева уистину били блиски, јавност ће сазнати нешто касније, 2012. године, када је на суђењу једном од оптужених за покушај подмићивања судија Врховног суда Хрватске у корист Главаша пуштен снимак њиховог разговора.

„Направили смо ужасну глупост и ја се само надам да ти нећеш због тога испаштати – јецала је новинарка Сања Маркетић у ноћном разговору Бранимиру Главашу, који је био у бегу у БиХ. У то време већ је могла сумњати на то да јој се разговори прислушкују. Главаш је у 20-минутном разговору изговорио свега неколико речи, а Маркетићева га је петнаестак пута замолила да никоме не говори о њиховом разговору”, писао је Јутарњи лист извештавајући о томе. Маркетићева је у том случају признала кривицу и нагодила се с тужилаштвом.

Сада се вероватно питате због чега пишем о свему овоме. Врло је једноставно – када сам чуо да се најновији дневни лист на српској медијској сцени, „Нова”, штампа у Осијеку у штампарији Гласа Славоније, у шали сам рекао да смо добили „Главашеве новине у Србији”. Када сам то изговорио, мислио сам да ствари не могу отићи даље од шале и да рећи „Главашеве новине” за чедо „Јунајтед групе” може бити само веома натегнута метафора.

После врло површног истраживања по интернету, испоставило се, као што видите, да у овој шали има више од пола истине. Нисам имао живаца да претурам по садашњој власничкој структури Гласа Славоније, ипак нисам истраживачки новинар и ту улогу препуштам колегама из „Крика” или „Инсајдера”. Ово је само прича о чудним коинциденцијама и чињеници да се „разбијање медијског мрака” у Србији на велика звона наставља из штампарије у Осијеку, дефинитивно блиске бранитељу Главашу, пошто је започето телевизијом из Луксембурга дефинитивно блиском једном другом ратном злочинцу, бившем директору ЦИА Дејвиду Петреусу.

И знам да ће ме пожртвовани бранилац новинарских слобода, „србијански Вили Брант” вероватно поново оптужити да прогањам колеге новинаре и да ће вероватно опет после целодневног размишљања смислити неки наслов у којем ме ставља у вулгарни сексуални контекст, али нека. И мени је лакше да указујем на неке „проблеме” у нашој професији када знам да ће Веран Матић заштитити „жртве”. Једино ме копка да ли ће због овог текста осетити потребу да оде и у Осијек да клекне пред бранитељем. Веселин Симоновић и главни уредник Стојан Дрчелић ми неће замерити. Њима је ово реклама.

 

Аутор Филип Родић