Ф. Родић: Пауелово пророчанство

Док гледам у будућност, испуњен сам злом слутњом. Попут Римљанина, видим Тибар који се пуши од крви – рекао је давне 1968. британски политичар Инох Пауел, упозоравајући на опасности неконтролисане имиграције. Да ли је крив он што је то предвидео, или они који су се о упозорење оглушили?

Српкињама већа опасност од силовања прети од самих Срба него од миграната – завапила је аутошовинистичка група доминантна у нашем јавном простору после вести о појављивању некакве самоорганизоване и самозване “народне патроле” у Београду, истичући како су информације о злочинима миграната које стижу до јавности само “лажне вести” и да се људи који “од рата беже” преко Србије за непочинства оптужују из пуке ксенофобије проистекле из “болесног српског национализма” толико својственог нашем “затуцаном народу”. Истина је да грађанкама Србије већа опасност да буду силоване прети од њихових суграђана него од миграната, али овде се ради о злурадом извртању истине, такозваном спину, јер је проценат мигрантске популације у Србији тренутно занемарљив у односу на број “аутохтоних” становника. Истина је, међутим, и да би се такво стање могло брзо променити.

Погледајмо само “уређене” и “напредне” земље на које нас домаћи “просветитељи” константно позивају да се угледамо. Сећате ли се дочека Нове године у Келну 2016? По полицијском извештају који је објавио Шпигл, тада су особе “арапског или северноафричког порекла” сексуално напаствовале око 500 жена, а аутор извештаја је написао да током 29 година, колико је у полицијској служби, није био суочен са сличном ситуацијом, као и да су чувари реда били потпуно немоћни. Полицијске снаге у Келну нису, међутим, биле толико немоћне неколико дана касније, када је требало да се обрачунају с мирним грађанима изашлим на улицу да изразе протест због тог догађаја – разјурени су воденим топовима, а било је и хапшења. Немачке полицијске снаге, дакле, нису биле у стању да своје грађане заштите од агресивних придошлица у центру једног од својих најшаренијих, најлибералнијих и најбезбеднијих градова, али су биле способне да своје држављане спрече у исказивању гнева због масовног угрожавања њихових суграђанки.

Управо је то разлог због којег је и код нас организована она “народна патрола” коју овим текстом никако не желим да оправдам, али покушавам да је објасним. Она није плод мржње него последица страха произашлог из осећања беспомоћности, јер у оним случајевима мигрантског насиља који нису “лажне вести”, а чија је жртва на београдском Зеленом венцу недавно био и један мој пријатељ, полиција због сложености мигрантског проблема није у стању да адекватно реагује.

Није ту проблем у нашој полицији и правосуђу. Проблем је у приступу питању илегалне имиграције и у систему који зарад политичке коректности и људских права једних занемарује и ниподаштава људска права других. С тиме не могу да се изборе ни полиције много “уређенијих” друштава од нашег. Узмимо за пример Шведску, несумњиво најлибералнију и најдемократскију државу у Европи, која је своја врата широм отворила за мигранте и примила их у највећем броју по глави становника. Шведска је данас европска престоница силовања са 63,5 силовања годишње на 100.000 становника, док тај број у “затуцаној” Србији, поређења ради, износи 0,7. Како је дошло до тога да “фини” Швеђани буду такви силоватељи? Број силовања у тој земљи почео је вртоглаво (за 300 посто) да расте 1975. године, када је шведска влада усвојила режим имиграције који ће ову земљу с временом претворити у “мултикултурну” државу.

Доказ да у силовањима доминира “страни фактор” јесте чињеница да се по званичним подацима из 2018. у 85 одсто случајева када жртва није познавала злочинца радило о мигрантима, а у 40 одсто случајева злочинац је у Шведској боравио краће од годину дана. Подаци би вероватно били још драстичнији да се овде не ради само о случајевима у којим је починилац идентификован и који су окончани судском пресудом, што је врло мали део, јер се од око 7.000 пријављених силовања годишње њих мање од 200 процесуира до краја. Слична је ситуација и са осталим видовима криминала у Шведској. Навешћу само податак да је у тој земљи током првих девет месеци 2019. године било скоро стотину експлозија бомби, што је категорија злочина која се, како извештава Би-Би-Си, до 2017. није ни бележила у статистици.

“Већ сада то (реке крви) можемо избећи само хитном и одлучном акцијом. Да ли ће бити народне воље да се затражи и добије таква акција, ја то не знам, али знам да видети то и не говорити о томе представља огромну издају”, рекао је Пауел давне 1968. Сами процените да ли је у праву био он, или они који нам и даље говоре да је “за сада све у реду”.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: Bulent Kilic/Agence France-Presse/Getty Images

 

Извор Вечерње новости, 01. март 2020.