Ф. РОДИЋ: Новинарски Принцип

Прогон Радомировића после „Утиска недеље“ јасан је показатељ да неки који се ватрено залажу за независност и професионализам у новинарству под тим појмовима сматрају само оно што је у складу с њиховом догматском матрицом, све остало је „инфекција“

У пожару који је избио 11. марта 2002. године у женској школи у Меки живот је изгубило 15 девојчица, јер је полиција за морал спречила њихову евакуацију из зграде у пламену зато што нису биле адекватно одевене. Овакву полицију за морал, која се стара да се нико не огреши о владајућу догму, тј. идеологију, а да онај ко се дрзне буде кажњен, има више исламских држава попут Саудијске Арабије или Судана, а посебно на просторима под контролом Исламске државе – све политички ентитети које карактеришу фанатизам, једноумље и потпуни недостатак елементарних људских слобода.

Апсурдно је да се тенденција ка оваквом вредносном систему и начину понашања примећује и код нас, управо код оних који се тобож залажу за сасвим супротно. Постоји овде велики део либералне јавности који будно мотри и пази да се неко не огреши о њихове догме, по њима богоугодни образац. Чим се овакав прекршај детектује, започиње се кампања попут оне фарисејске у којој се од Пилата тражило да се оптужени јеретик разапне. Наш Кајафа, јеврејски првосвештеник који је осудио Исуса, могао би бити академик Душан Теодоровић. Још се „Утисак недеље“ није ни завршио, а он се већ обратио пастви осудивши председника УНС-а и уредника „Пиштаљке“ Владимира Радомировића као „војника Вучићевог режима“, додавши да се ради о „наизглед пристојном и коректном“ човеку. Огрћући се плаштом непогрешивости када се ради о питањима вере и морала, Теодоровић је и до сада urbi et orbi обзнањивао ко је све у прекршају и достојан везивања за стуб срама. Тако је раније осудио Ненада Јездића због учешћа у прослави отварања ауто-пута и скорије „Телеком“ који му је пружио „мали тренутак среће“, давши му прилику да не продужи уговор јер „неће даље да помаже мафији“ (Дејвид Петреус, ККР и СББ нису мафија). Руља која би изабрала и Вараву само ако им тако каже Кајафа, похрлила је каменицама на Радомировића описујући га, између осталог, као „влагу за гљивичну инфекцију“.

Од једног умишљеног циркузанта попут академика Душана Теодоровића, на чија лупетања смо се већ и навикли, ово се и могло очекивати, али не и од људи који би требало да су озбиљнији, попут адвоката Владимира Гајића и новинара Слободана Георгиева. Они су кампањи против Радомировића пришли софистицираније, односно препреденије од Теодоровића, оптужујући га да је лажни заштитник узбуњивача и да је од јавности прикривао хапшење Александра Обрадовића. Тај подмукли напад није само атак на Радомировићев професионални интегритет већ и извор егзистенције. Човек који помаже узбуњивачима да алармирају јавност оклеветан је као цинкарош власти. Реч је о новинару који је раскринкао „аферу пашњак“ Драгана Шутановца али и прескупу београдску јелку, дакле афере свих власти откако „Пиштаљка“ постоји.

Разлог за ову операцију је Радомировићев наступ у „Утиску“, где је с заменицом глодура НИН-а дебатовао о томе је ли уредништво тог недељника погрешило што је на насловну страну ставило фотографију са снајперском пушком упереном у Александра Вучића и је ли накнадна одлука о повлачењу насловнице под притиском власника акт цензуре. Искрено да вам кажем, и пре ове емисије и несувислих одговора Весне Малишић, сумњао сам у интелигенцију екипе коју је „Рингијер Аксел Шпрингер“ довео по приватизацији и спровођењу темељне интелектуалне чистке у овом некада угледном недељнику. Чуди мало што су они који се залажу за критичко новинарство, професионализам и упорно постављање неугодних питања саговорницима, то исто овако брутално замерили Радомировићу. Он је управо то радио – терао је мак на конац да се на чистину истерају очите недоследности у наративу уредништва НИН-а. Можда је погрешио што док је то радио није Весни Малишић уносио телефон у лице. Ко ће га знати?

Можда је Радомировићев проблем што је увек током своје каријере био доследно принципијелан и трудио се да свој посао ради не судећи ни по бабу, ни по стричевима, па је прогоњен и раније. На пример, у време Бориса Тадића када је за вакта ондашњег глодура Политике, данас директора РТС-а, Драгана Бујошевића најурен из те куће после постављања неугодног питања Тадићу. И онда су га ведете „слободног и независног“ новинарства прогониле. Онда је проблем било „непримерено обраћање председнику Борису Тадићу и увреде институције председника“, како је то лепо формулисала професионална Тамара Скроза. Сада у питању није институција председника него политичке комесарке Малишић.

И онда, и сада све што Радомировић ради јесте да следи свој принцип, попут Принципа, осуђујући подједнако нападе на струку са које год стране да они долазе и ко год да је тренутна мета. И онда и сада ова друга екипа то ради селективно. Ако није тако, где су били када је, на пример, чишћен НИН, или где су сада? Сада су морална милиција у ишчекивању да постану морална полиција када поново добију власт.

Аутор Филип Родић