Ф. Родић: Никола Самарџић и његово схватање „православне џамахирије“

Никола Самарџић је у свом последњем тексту за Данас повезао „православну џамахирију“ и стаљинизам. Шта је тачно мислио под тим?

Једна је ствар када гомилу глупости човек прочита у колумни коју пише приучени „мегатренд новинар“, а сасвим је друга када се човек са елементарним незнањем суочава читајући рад човека који је професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду, па макар то био и Никола Самарџић.

Када читате текстове колумнисте-волонтера београског листа Данас Николе Крстића, дипломца Факултета за културу и медије Универзитета Мегатренд, који је досадашњу блиставу каријеру градио радећи за реномиране медије попут „Вугла“ или „Вајб магазина“, за које није чуо нико ван изузетно уског круга самопрокламоване „интелектуалне елите“, питате се да ли овај аутор пише колумне или мантре. Доиста, његови радови неодољиво подсећају на мантрање, хиндуистичку праксу упорног понављања речи за које се верује да имају психолошку и духовну моћ. Сваки текст овог „новинара“ личи као јаје јајету, састављен из неуморног понављања магичних речи о „великосрпском национализму“ као „вихору зла“ који траје већ 30 година, по чему би могао бити сличан његовом тексту који као да непрекидно траје откако је први пут сео да „пише“. А и тема је у ствари увек једна те иста – „бацање цвећа на тенкове (…) крволочне звери која је пуштена из кавеза“.

Мислећи да пише о Србији, наводећи да је ова земља „показала своју супермоћ да живи у психотичним халуцинацијама које сама ствара“, аутор нехотице у ствари савршено исцртава аутопортрет. Да има неког пријатеља који је истовремено и искрен и паметан, рекао би му да се врати послу агента за некретнине, а да филозофирање батали у потпуности, укључујући и у кафани, а камоли у новинама.

На млаћење празне сламе једног детета које се бори да одрасте и постане човек још се и може гледати са извесном симпатијом и сажаљењем, али како да се поставимо када попут „максима“ по дивизији лупета човек који би требало да се сматра озбиљним и испаљује 1.200 глупости у минуту? Никола Самарџић, звезда чији је сјај у последњем „Утиску недеље“ помутио само још „виспренији“ Александар Оленик, у најновијем тексту за Данас, наводи дословце да и власт и опозиција, реагујући на актуелну кризу у Црној Гори, у свом националистичком и тоталитаристичком заносу јавност позивају на то да постанемо „православна џамахирија с политичким коренима у стаљинизму“. Убеђен да, да би се било трибун, мора да се трабуња, Самарџић спаја неспојиво и показује незнање које би требало да буде некарактеристично за једног универзитетског професора историје.

Шта је тачно хтео да каже кованицом „православна џамахирија“? Да ли то професор верује да се реч „џамахирија“ односи на тоталитарну теократску државу? Који је то пут којим професор историје долази до таквог закључка? То има смисла колико и мишљење да трибун трабуња. Реч „џамахирија“, коју је покојни лидер Либије Моамер Гадафи додао званичном називу своје земље, са арапског језика преводи се као „држава маса“, а изведена је из арапске речи за „републику“. Све и да је хтео да каже да нам се заговара стварање „православне републике“, у шта чисто сумњамо, требало би да зна да православље никада није имало никакву склоност ка преузимању (или стварању) државе, односно световне власти, а да, и када би то био случај, таква држава свакако не би имала облик републике или неке „државе маса“, него би на њеном челу био „божји помазаник“, односно краљ.  Постојање теократске државе пре је карактеристика западног хришћанства и Запада, којем Самарџић тежи сваким атомом својег бића, него православља и Истока.

За једног историчара још је недопустивије да на било који начин повезује православље и стаљинизам, посебно у контексту у којем би нека православна држава своје политичке корене имала у стаљинизму. На страну сад то што је озбиљно логичко питање како филозофија стара најмање две хиљаде година своје корене може имати у политичкој доктрини названој по човеку рођеном у 19. веку. Нешто мања интелектуална акробација је идеја да би политички покрет који би за своју суштину имао православље било какав свој корен могао тражити код човека чији се прогон цркве и верника није састојао само из уништења Цркве Христа Спаситеља подигнуте у славу руске победе над Наполеоном. То да православци своје извориште траже у стаљинизму био би класичан пример „стокхолмског синдрома“ у којем би се жртва почела зближавати са својим крвником.

То Самарџићу, можда, и не делује као толико стран концепт, с обзиром на то колико се он као припадник народа који је НАТО засипао не само осиромашеним уранијумом залаже за чланство Србије у Алијанси, а за агресора проглашава управо онога ко покушава да га спасе из канџи отмичара – Русију.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Вечерње новости, 19. јануар 2020.