Ф. Родић: Лупање по прогласу

Две су врсте критике на рачун „Прогласа о Косову и Метохији”. Једна, која долази из оквира власти, нема проблем с његовом суштином, него са профилом људи који су стали иза њега. Друга, она из прозападних кругова, много је опаснија и за своју основу има квислинштво.

Сасвим је разумљиво, иако по српски народ и национални интерес у целини тужно, што је из редова владајућих странака оспорен „Проглас за окупљање у одбрани Косова и Метохије”, који је прошлог уторка јавности предочио академик Матија Бећковић, а иза којег су стале патриотски оријентисане опозиционе партије и интелектуалци. Разумљиво је јер се ради о политичкој борби за бирачко тело које је, то је недвосмислено, у већини патриотски опредељено и одбија идеју „независног Косова”. То се види и у критици.

Министар одбране Небојша Стефановић, на пример, ауторе и присталице „Прогласа” оптужује да желе да свргну председника Александра Вучића и да проблем Косова и Метохије злоупотребљавају у ту сврху. И то је тачно. Самим тим да су ти људи политички актери, а нису у СНС, говори о томе да они желе да смене Вучића. Стефановић међутим, не оспорава оно што је у „Прогласу” наведено.

Део који је тужан у овој критици се односи и на власт и на опозицију – иако имају исти циљ и готово истоветан став, они не могу да се уједине око тог циља, него се због, најчешће, партикуларних интереса (или сујете) свађају и деле. То је, нажалост, био случај на посебној седници Скупштине Србије о Косову, када је власт позивала опозицију на јединство и да стане иза државне политике о Косову и Метохији, али је она то одбила. То је случај и сада, када опозиција позива на „окупљање у одбрани”, али власт то одбија.

Премда слично, то није баш исто, јер је смисленије, да не кажем нормалније, да се мањи окупи око већег, односно да опозиција подржи власт у борби за оно што и једни и други сматрају највећим националним интересом. Вучић је вољом народа председник, СНС је вољом народа најјача странка и они треба да воде политику, а остали да се око ње окупе и да је подрже. Наравно, у оквирима Устава.

Једини из владајућих структура који је приметно искочио из овог оквира критике „Прогласа” је директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић, који је сасвим неочекивано рекао да „такозвана мирна реинтеграција наше јужне покрајине, како је назива Јеремић, нити постоји, нити је могућа, већ подразумева отворени сукоб са читавим светом и то сви и те како добро знају”.

Врло је чудно што Петковић мисли нешто тако, јер би требало да је управо то сврха посла који он ради и канцеларије коју води, пошто су једине алтернативе мирној реинтеграцији „немирна реинтеграција” и прихватање „дезинтеграције”. „Немирну реинтеграцију” ваљда не желимо, јер би то заправо представљало отворени сукоб с делом света, а ако је циљ „дезинтеграција”, шта онда тај човек уопште ради? Који је смисао његовог посла? Уосталом, није ли мирна реинтеграција политика коју председник Вучић води у односу према Косову и Метохији од свог доласка на власт пре десет година?

Да Петковић има проблем с идејом мирне реинтеграције је, дакле, веома чудно, али није чудно што проблем с тим имају представници „прозападне мисли”, да њихов аутошовинизам и аутоколонијализам назовемо тако еуфемистички. У ствари није, јер се тиме остаје на јединој константи у њиховом политичком дискурсу, а то је неконзистентност, тј. прилагођавање принципа којим се воде тренутним потребама.

Не бих се сада бавио „ситном боранијом” у које бих сврстао новинарке-колумнисткиње таблоида Данас, нити псеудоним мислиоцима недељника Време, који су одавно прешли границу вулгарног закорачивши дубоко на другу страну пристојности и који се сматрају толико узвишеним да могу доводити у питање писменост академика Бећковића.

Анализирајмо мисао једног, даћемо му комплимент, „капиталца”, пензионисаног новинара који је закорачио у активно бављење политиком председниковањем Политичком савету опозиционог Грађанског демократског форума, човека који је потписник сваког, слободно ћу употребити ту реч, антисрпског апела, прогласа, декларације.

Колумниста Политике Бошко Јакшић, у тексту „Златоуста декларација, опасне последице”, проглас назива „небулозом” која и на краћи, и на средњи и на дужи рок наноси „неописиве штете земљи у коју се куну”, тврдећи да само „политички аналфабета” може да размишља о реинтеграцији називајући идеју о Косову и Метохији у оквиру Србије „великосрпском” (на крају ће и они који сматрају да је Земун у Србији бити „великосрби”).

Је ли господин Јакшић чуо за Ердутски споразум и сматра ли „мирну реинтеграцију” Славоније, Барање и Западног Срема „небулозом”? Да ли би се из истих разлога које наводи у случају косовских Албанаца залагао и за независност Републике Српске Крајине? Нису ли Срби у североисточним деловима Хрватске били подједнако „закрвљени” са централном хрватском влашћу колико су то и косовски Албанци? Или Јакшић Хрватску сматра „геноцидном творевином”?

Колико памтим, Јакшић је и против Републике Српске и стрпао би Србе који живе на простору данашње БиХ под централистичку власт Бошњака. Није ли Република Српска Крајина била „реалност” пре него што је Хрватска то питање решила војнополитичким путем?

Ако су они који се залажу за мирну реинтеграцију у уставно-правни поредак (да, тај термин постоји и налази се у бројним стручним публикацијама, укључујући и Ердутски споразум) Србије „људи заражених умова”, који су „себе осудили да живе у преамбули илузија”, како то каже човек који очито више поштовања има за „косовски устав” него за онај своје државе, шта су онда он и његови? Он би волео да су „максимално хладно паметни”, али јесу ли баш то?

 

Аутор Филип Родић