Ф. Родић: Компрадорски антиколонијализам

Замислите моје изненађење када сам у наслову једног аутоколонијалног листа угледао нешто што је наизглед критика западњачког колонијализма спрам Србије. Проблем је, међутим, у наставку наслова и злоупотреби истине.

Појам „компрадор“ изворно се појавио у 17. веку на Далеком истоку као одредница за особу локалног порекла запослену у европском домаћинству и задужену за куповину намирница и управљање финансијама домаћинства.

Реч је преузета из португалског језика, а корен јој је у латинској речи comparator (онај ко добавља нешто). Почетком двадесетог века значење му се мења и, према „Енциклопедији Британика“ из 1911. године, појам почиње да се односи на домицилно становништво запослено у европским компанијама у Кини, а које има економску и друштвену корист од експлоатације своје земље зарад интереса колонизатора. Модерна дефиниција овог појма, према „Оксфордском речнику“ је „човек који делује као агент за стране организације које обављају послове у области инвестиција, трговине, економске или политичке операције“.

Када имате ове дефиниције у виду, јасно вам је да домаћи медиј који је у власништву страних инвестиционих фондова и са уређивачком политиком што одговара интересу његових страних власника, да не кажемо модерних колонизатора – основано може бити описан као „компрадорски“. Природно је да се изненадите и збуните када у таквом медију наиђете на наслов у којем пише „Србија је колонија“, што траје само док не прочитате и оно што следи иза запете – „а Вучић њен ‘успешни’ управник“. Ту се коцкице склапају и долазимо до општег места домаћих „независних“ медија – шта год актуелни председник Србије радио, лоше је, чак и ако су до јуче говорили да је добро.

Онда помислите да се вероватно ради о Русији. Домаћи западофили (укључујући и поједине посланике владајуће странке) ионако пречесто говоре да домаћи западоскептици желе од наше државе да направе „руску губернију“ и виде „НИС у оку брата свога“, а не виде све западњачке балване. Али не! Изненађење је још веће када прочитате цео интервју и схватите да саговорник новинарке која иначе не уме да пише ни о чему другом осим о „српској геноцидности“ и „српском нацизму“, заиста говори о лошим аспектима западњачког колонијализма спрам Србије.

Професор Филозофског факултета у Београду Огњен Радоњић у дотичном интервјуу сасвим исправно примећује да је на делу „успостављање потпуне америчке доминације у Европи“ и да је „наша функција да будемо колонија“. Исправно примећује и да као држава имамо проблем „масовне емиграције радне снаге, посебно образоване ка Западу, извор смо јефтине домаће радне снаге, стране инвестиције су усмерене на мануелне послове“, али је чудно што то ради у листу који је до јуче имао рубрику „Наши људи у свету“ у којој је бесрамно читалаштву рекламирао одлазак одавде по сваку цену јер „у иностранству не мора све да буде мучно“, британско друштво „поштује умну слободу“, „Норвешка враћа појединцу оно што је спреман да уложи“, а „дете у нама би да се врати кући, али би сваког дана и да поједе нешто и нахрани своју децу“, што су само неки наслови из те срамне рубрике.

Објашњење за објављивање овако јеретичких ставова спрам „западне светиње“ у „гласу европских концила“ је други део Радоњићеве реченице који сам до сада избегавао да наведем а која у целости гласи: „Наша функција је да будемо колонија на чијем челу се налази колонијални управник и наш вођа сасвим успешно обавља ту функцију.“ Дакле, може се пљувати и по Западу и западном лицемерју (говорећи о захтевима да се уведу санкције Русији, професор Радоњић јасно и отворено каже да се ради о „западном лицемерју“ које служи као „меки притисак за решавање статуса Косова“), али само у контексту пљувања Вучића.

Логичко размишљање наводи на помисао да ако је једном од главних промотера западних „вредности“ и интереса у Србији допустива оштра критика тих истих вредности и интереса под условом да успут као заступник тих истих вредности и интереса буде нападнут Вучић, то онда значи да им је он већи проблем од свих тих циљева, па је и њих вредно (краткорочно) жртвовати да би се тај проблем решио. То је уочљиво код многобројних заклетих западофила, попут Бобана Стојановића, који ламентира што ЕУ не употреби своју моћ, прекрши своје демократске принципе да би свргнула Вучића с власти управо зарад тих „демократских принципа“.

Да Радоњић Вучића као „колонијалног управника“ критикује из угла националистичке опозиције, било би разумљиво. Из тог угла би му се свашта могло замерити, баш као што и руски екстремни националисти често Путина сматрају превише меким и беневолентним према Западу. Али проблем је што Радоњић Вучића као експонента западњачког колонијализма критикује из западњачког угла, те испада да би он једног „колонијалног управника“ само заменио другим (много отворенијим) колонијалним управником.

Опет се намеће логично питање – ако је Вучић заиста у тој мери западни колонијални управник и то још „успешан“, зашто Данас и други „независни“ медији улажу толики напор да сруше „свог човека“? Логичан одговор је да можда и није толико „успешан“ и то не у поправљању економске ситуације у Србији него у спровођењу интереса оних који би да нас колонизују. Аргумент за ово се налази у самом Радоњићевом излагању. Он каже да је Вучићева економска политика лоша јер је „реална индивидуална потрошња у Србији на нивоу од 53 одсто просека ЕУ, док је српски БДП на нивоу од 44 одсто просека ЕУ“. То значи да је више од половине чланица ЕУ испод Србије у „реалној индивидуалној потрошњи“, те да 44 посто земаља ЕУ има мањи БДП. Можда је, ипак, лош због тога што за сада није увео санкције Русији и због тога што још није решио статус Косова по мери колективног Запада.

 

Аутор Филип Родић