Недавна одлука владике Стефана (Шарића) да јавно, отворено и недвосмислено позове „свој народ“ да се вакцинише изазвала је згражавање на оба екстремна пола нашег друштва. С једне стране, приговарано је што “један поп” уопште има да се меша у тај процес у секуларном друштву. С друге стране, оптужен је да се, као “Вучићев владика”, покорава нелегитимним захтевима “газде”. А он је само урадио оно на шта има право сваки човек у овој слободној земљи – изнео своје мишљење о важном и актуелном друштвеном питању, и то мишљење није било у супротности ни са световним, ни са црквеним законима и уставом.

Исто то пре неколико дана учинио је и хумориста и забављач Дарко Митровић. У забавној емисији коју је водио у више наврата се критички осврнуо на питање вакцина. Преко оваквог огрешења о једну од догми просвећеног прогресивизма “свезубих” није се могло прећи, па је медијска кућа луксембуршког педигреа за коју је све до тада радио осетила неиздрживу потребу да се од овакве јереси огради и да је осуди. Занимљиво је да “Нова С” приликом ранијих “испада” овог хумористе никада то није радила. Напротив, као и што треба, бранила га је. И када га је РЕМ осудио због “уочених опаски о изгледу, сексистичких увреда, наглашавања физичких недостатака, коментара о пореклу, политичком опредељењу, родном идентитету и сексуалној оријентацији”, и када је у јавности прозиван због “вређања жртава силовања” пошто је рекао да није исто када те силује Легија, и када те силује Мика Алексић. Нису обраћали пажњу ни када се спрдао са црквом, вером, традицијом, државом. Али сада су “свом човеку” измакли тле под ногама.

Тог 31. марта могли смо у програму уживо да присуствујемо званичној кремацији илузија које је Дарко Митровић, изгледа, дуго гајио. Тог јутра је урби ет орби саопштио да у ономе што је и сам предуго сматрао бастионом слободе и плурализма ничега од тога нема. (Иначе, на том бастиону “слободног”, “свеобухватног” и “професионалног” новинарства названом “Нова С” обрисан је снимак емисије у којој Митровић даје отказ.) Схватио је да у све сме да се сумња, само у догме које заступају “уредници”, како је рекао, “Нове С” Бранкица Станковић, Јована Глигоријевић, Антонела Риха и Иван Ивановић, никако не сме. Први пут када је посумњао у њихове свете краве, небо му је пало на главу. Иван Ивановић, против чијег је измишљеног прогона својевремено чврсто стао и Дарко Митровић, заборавио је да би сада макар требало да оћути, ако не и да стане на страну прогоњеног колеге, него је у свом бедном стилу почео јавно да га вређа. Ни Антонела Риха, која је на сопственој кожи осетила колико неправда може да боли када је онако ружно отпуштена из НИН-а, није осетила потребу да се стави у заштиту оклеветаног колеге, па иако ју је био прозвао. Политичка комесарка из Времена која, како се прича, доживљава нервни слом и прети самоубиством у редакцији када постоји “опасност” да се објави текст који јој се не допада, Јована Глигоријевић приписује му и сексуално насиље, јер је рекао да ће је “јахати”, иако је чак и њој јасно да то “јахање” није оно на шта је прво помислила.

Нисам стручњак за вакцине, али мислим да довољно знам о слободи мишљења и изражавања и знам да због ствари које је Митровић изговорио нико не треба да се ограђује од њега. Сумња у вакцине је сасвим оправдана и сасвим валидна тема за разговор и због изражавања такве сумње нико не сме бити омаловажаван, презиран и етикетиран као затуцани и ретроградни антиваксер. Као што није стручна ни за питање евентуалне повезаности причешћа и стомачних тегоба, ни Јована Глигоријевић није стручна за питање вакцине, али јој због тога не треба бранити да пише и говори најблаже речено глупости. То је, на пример, учинила тврдећи у тексту за Време насловљеном управо са “Антиваксери и слобода говора” како они који сумњају у исправност вакцина “сумњају у апсолутно доказане, егзактне и неспорне чињенице”. Ово не само да је потпуно једностран, искључив и догматски приступ проблему вакцина него је и лажан, јер много тога у вези с овим вакцинама није “апсолутно”, “егзактно” и “неспорно” доказано. Управо је супротно – превише је непознаница, што признају и произвођачи и државне институције, укључујући ту и оне западне којим се Глигоријевићева и њој слични диве до изнемоглости.

Сумња и радозналост су особине које су човека направиле оним што јесте, а покушавајући да нам то ускрате, Глигоријевићева и остали њени саборци раде на ономе што желе њихови идеолози – да од човека направе безличног потрошача који покорно обитава у сивилу тоталитарног једноумља. Сумња јесте и извор вере, јер као што ми то једаред рече један монах, “онај који није сумњао, у Бога никада није ни веровао”. А Митровић је својим гестом, иако је можда у заблуди, иако вероватно има погрешна убеђења, показао да је човек. За разлику од њих.

Аутор Филип Родић

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Ђаки

Извор Вечерње новости, 04. април 2021.