Свет спорта потресла је ових дана вест да ће руским спортистима, због оптужби да користе допинг, бити онемогућено учешће на такмичењима, укључујући и предстојећу олимпијаду. Све ово на основу спорних доказа, и под јасним притиском западних сила. Истовремено, америчким спортистима се гледа кроз прсте, а за њихову исправност гарантује нико други до Стејт департмент, па нема потребе за додатне провере. Попут овога, на нивоу међународне кривичне правде, Вашингтон највише инсистира на формирању разних трибунала за ратне злочине и драконско кажњавање одговорних, док исто то одбија за своје држављане, јер за њих гарантују Стејт департмент или Пентагон.
Водећи се очито девизом да сила Бога не моли, исти начин понашања Вашингтон је пренео и на један врло осетљив сегмент светске трговине – продају оружја. Сматрајући да само њихови спортисти могу да користе и недозвољена средства под чудним изговорима, да само њихови војници могу да чине злочине док „ослобађају“ своје жртве, Вашингтон сматра и да само он има права да продаје оружје, па ако се усудите да одбрамбена средства пожелите да купите од неког другог, прети вам се санкцијама. Није само нејака Србија била предмет оваквих претњи због одлуке да ревитализује своје одбрамбене снаге уз помоћ, пре свега, Русије, због којих је недавно у Београд дошао лично чиновник задужен за овај домен Томас Зарзецки. Да је куповина руског оружја но-но, Вашингтон је строго саопштио и другима, од свог НАТО савезника Турске до Египта, Индије, па и Кине.
Јасно је ко у очима Вашингтона једини има право да продаје оружје широм света, а то свакако није Русија или било ко други ко није амерички сателит. Вашингтон ће великодушно појединим својим савезницима дати део овог изузетно значајног колача, али ће највећи део задржати само за себе. И то не свима него само појединима и само кад одлуче да је то у реду. Тако је, на пример, што је потпуно невероватно, забранио свом најближем савезнику, Израелу, да војну технологију продаје Кини. „Ако САД, које Израелу пружају војну помоћ у годишњем износу од две милијарде долара, траже да ништа не продајемо Кини, ми нећемо. Ако Американци одлуче да не продајемо оружје ни другим земљама, Израел неће имати другог избора него да се повинује“, цитат је једног високог израелског званичника који чувени Кејто институт наводи у истраживању о трговини оружјем.
Е, сад није спорно што САД продају оружје у чак 167 држава света, од којих су многе процењене као високоризичне, попут Ирака, Јемена, Судана, Авганистана, Египта или Украјине. Није спорно ни ако се утврди да Вашингтон продаје оружје земљама које потом то исто наоружање проследе трећим ентитетима, који су или под санкцијама, или је за њих јасно да чине злочине. Утврђено је, на пример, да је америчко оружје продато Уједињеним Арапским Емиратима завршило у ратним подручјима Либије, Либана, или Јемена и често у рукама организација повезаних са, на пример, Ал каидом. И ником ништа. Утврђено је, исто тако, да су САД највећи извор оружја које доспева у Бразил и користи се у сукобима нарко-трафиканата и других криминалаца у борби против снага реда. Истина, према извештају бразилске Федералне полиције, ово оружје је махом испоручено преко треће државе, најчешће Парагваја. У извештају недвосмислено пише одакле оружје потиче – наведено је осам америчких компанија од којих се пет налази на Флориди. Посебно је интересантно да је највећи део овог оружја у Бразил послат док је тамо на челу државе била Дилма Русеф, председница која није много марила за америчке интересе.
Колико је распрострањена илегална продаја оружја иза које стоје САД, и каквим се све људима то оружје продаје, најбоље говори чињеница да је једна од јуришних пушака коришћена у терористичким нападима на Париз 2015. године, иако српске производње, у руке исламистичких убица доспела преко САД. Ради се о пушци типа М92, која је маја 2013. продата америчкој фирми за производњу и трговину оружјем с Флориде „Сенчри интернешенел армс“ (Century International Arms – CIA), којој пак „Застава“ годишње прода око 25.000 комада различитог оружја.
Сада долазимо до кључног момента. Није, дакле, спорно да једна компанија очигледно прода оружје терористима него је спорно ако се то ради мимо америчке контроле, што би се рекло – директно. Онда се уводе санкције и онда се људи прогоне, конфискује им се имовина. Политички и финансијски је, дакле, а не морални моменат када се одлучује ко ће се ставити на америчку црну листу. Није битно коме је то, на пример, Слободан Тешић продавао оружје „које је пронађено у Либерији, Либији, Јемену“, јер је тамо пронађено много више америчког оружја. Битно је што је тако „угрожавао стабилност међународног политичког и економског поретка“, по којем само Американци могу да продају оружје коме год хоће. Од бразилских криминалаца до исламистичких екстремиста. А ко је оно осамдесетих продавао оружје талибанима у замену за хероин? Колико је „кила“ вредео један „стингер“?
Аутор Филип Родић
Насловна фотографија: Jim Young/Reuters