Европске интеграције – средство остваривања глобалистичких циљева западних мегакапиталиста

Пише: Милан Гајовић

Центар моћи се налази у банкарском кругу.

Желите ли знати шта Бог мисли о новцу, погледајте људе                  којима га је дао.(Дороти Паркер, америчка књижевница,1893-1967)

Од друге деценије 20.вијека до данашње Европске уније траје процес европских интеграција ради остварења неолибералних, глобалистичких циљева западних мегакапиталиста – владара из сјенке. Тај процес је планиран, организован и спровођен одозго, од стране њихових продужених руку –  државника, политичара и стручњака, а не одоздо, од стране легалних и легитимних представника суверених држава. Евроинтеграције, као фаза у процесу глобализације, подразумијевају и примјену принципа регионализације као фактора неутралисања „претјеране“ државне и националне разноликости. Главну улогу о остваривању процеса евроинтеграција имају власти САД и њене обавјештајне агенције (CIA, прије свега). Још 1950.године, у свједочењу пред америчким Сенатом, син једног од највећих заговорника „свјетске владе“, казао је:

„Свјетска влада ће постати стварност, хтјели ми то или не. Питање је само да ли ће она бити остварена милом или силом.“

Незаобилазна је у овом процесу и улога Ватикана са његовом планетарном организацијом и инфраструктуром. Богатство Ватикана се може мјерити са богатством породице Ротшилд (Ротсчајлд) (око 3.600 милијарди долара).

Циљеви евроинтеграција су стварање јединственог економског простора са неутралисаном конкуренцијом, наднационалним законодавством, ниским порезима и неометаном репатријацијом профита, у корист наднационалних компанија и банака, а у складу са „принципом социјалног минимализма“ (минимална права радника и минимална социјална давања). Девиза тог процеса је и „Њемачку држати унутра, а Русију напољу“.

Њемачки историчар и филозоф историје Освалд Шпенглер (1880-1936), у својој књизи „Пропаст Запада“ наводи да је демократија пуко политичко оруђе новца, те да продор моћи новца у друштву оличава пад из епохе „културе“ и епоху „цивилизације“ која је последња фаза једног друштвеног система.

И Њемачка je, са друге стране, имала  и још увијек има своје планове за европско уједињење, под њеним покровитељством, у коме би играла главну улогу. Лудвиг Дехио (Ludwig Dehio(s), њемачки историчар,1888-1963) је јавно изражавао сумњу у остварeње ових циљева. Говорио је да је Њемачка „преслаба да њоме (Европом) управља, а прејака да се у њу интегрише“. Насупрот томе, њемачки канцелар Конрад Аденауер је,1950.године, казао да ће „Европска федерација…представљати трећу силу…Њемачка ће поново постати фактор с којим се мора рачунати…“

Један од првих докумената о европским интеграцијама био је меморандум њемачког канцелара Теобалда фон Холвега (1856-1921), који је сачинио његов први савјетник и потоњи нациста Курт Рицлер (1882-1955). Тај меморандум из 1914.године, предвиђао је оснивање уније држава под именом Средња Европа Њемачког Царства. Поред Њемачке, то царство је требало да обухвата Холандију, као и  дјелове Француске и Белгије. Рицлер је сматрао да ће, кад се Унија створи, и друге државе молити за пријем.

Један од „очева“ евроинтеграција је и аустријски дипломата и филозоф Рајнхард Куденхоф – гроф Калерги (1894-1972). Он је у Аустрији,1922.године, основао „Паневропски покрет“, ради стварања федералне државе, на тлу Европе, под покровитељством САД. Планирано је да то буде  први корак ка стварању будуће свјетске владе. У својој књизи „Практични идеализам“,Калерги је  написао:

„Човјек будућности ће бити мијешане расе. Расе и класе ће постепено нестати због елиминације простора, времена и предрасуда  …Становници будућих Сједињених Европских Држава неће бити људи „Старог континента“, већ врста подљуди, продукт мијешања раса. Народ будућности биће мијешане крви. Будућност је у евро-азијској црној раси, веома сличној древним Египћанима, која ће замијенити разноликост народа  различитостима појединаца.“

По његовој „теорији“, народи Европе морају да се укрштају са обојеним расама из Африке и Азије и да створе „мултинационално стадо“ једнаких особина које „елита“ може лако да контролише. Тако створена раса мелеза била би потпуно лишена осјећања припадности домицилном европском становништву. По његовом мишљењу, у Европи неће бити мира све док постоје националне границе. Све европске земље морају се интегрисати по принципу „једне владе, једне нације, једне културе и једног језика“.  Зато Калерги подржава и подстиче право на самопредјељење народа, сепаратистичке покрете и масовне миграције.

Интересантна је чињеница да је њемачка канцеларка Ангела Меркел добила награду „Куденхоф- Калерги“ за „изузетна достигнућа“, у 2010.години. Добитник ове награде је и бивши предсједник Савјета ЕУ, Белгијанац Херман ван Ромпеј.

Треба се подсјетити и  Хитлерових  ријечи, у Нирнбергу,1937.године:

„Нас више интересује уједињена Европа, као хармонична породица народа, од било које државе…“

И Хитлеров министар пропаганде Јозеф Гебелс, 1940.године, је говорио:

„…велики њемачки Рајх ће организовати Европу, срушити границе које још раздвајају европске народе и омогућити им да лакше живе заједно. За педесет година, људи више неће размишљати у категоријама нације…“

Закључак конференције у Берлину,1942.године, на тему „Европска економска заједница“ био је: јединствено тржиште са рајхмарком као заједничком валутом.

Мусолинијев министар финансија, од 1922. до 1925.године, Алберто де Стефани је,1941.године, писао „да нације не могу бити чврста основа  новог пројекта због своје разноликости и традиционалне непомирљивости…“

Након Другог свјетског рата, пројекат „уједињене Европе“ су спроводиле и контролисале америчке обавјештајне службе. Пољски политичар и дипломата Јожеф Ретингер (1888-1960)  је, уз помоћ CIA-е, формирао Амерички комитет за уједињење Европе, а затим и Европски покрет.

„Оцем“ савремених европских  интеграција сматра се, ипак, Роберт Шуман (1886-1963) француски политичар и министар иностраних послова. Он је политички творац тзв. „Шумановог плана“ за оснивање Европске заједнице за угаљ и челик (1950), као претечу данашње Европске уније (ЕУ). Шуман је рођен у Луксембургу.

Јавно су изношене сумње да је он био присталица Минхенског споразума (1938) којим је Чехословачка препуштена Хитлеру, те да је био члан колаборантске („вишијевске“) владе маршала Филипа Петена. Британски политички филозоф Џон Лафлин (John Loughlin,1948) сматра да Шуман представља „најсуштинскију везу између „вишијевске Француске“ и Европске заједнице“.

То није сметало папи Фрању да потпише декрет којим се Шуману, „побожном католику“, признају „херојске врлине“, те да предложи његову светачку канонизацију. Сада се „траже“ „два чуда“ која се приписују свецима и која имају медицински (здравствени) карактер.

Ипак, „сива еминенција која је иза кулиса градила Европу“ као „човјек свјетске државе“ и њен „агент од утицаја“ био је шеф Шуманове администрације Жан Моне (1888-1979). Његов пројекат је био атлантистичка, американизована Европа, у којој се суверенитет држава чланица преноси на наднационалне органе и институције које црпе легалитет и легитимитет одозго, од полутајних организација фактичке, западне, мегакапиталистичке владе.

Циљеве и суштину оваквих евроинтеграција прецизно је објаснио генерал Шарл де Гол, потоњи француски предсједник:

„Оно што се ту заправо нуди је успостављање наднационалне власти, формиране тајним ортаклуком, власти која нема ни демократске основе нити демократску одговорност…(и стварање -М.Г.) мултинационалне империје, са владом састављеном од апатрида, по мјери технократије.“

На крају ваља објаснити и праве узроке тзв. брегзита, односно иступања Уједињеног Краљевства из Европске уније. Кључ спорења је национална или наднационална (европска) законодавна контрола лондонског Ситија, глобалне финансијске престонице. Лондонски Сити учествује са око 12 одсто у стварању БДП-а УК. Како је, према подацима из 2019.године, тај БДП износио око 2.829 милијарди долара, приходи Ситија су огромни – око 340 милијарди долара?!

Породица Ротшилд и британска краљевска кућа Виндзор су главни фактори моћи, не само у УК, него и у читавој тзв. Британској заједници народа (Комонвелту) и не дозвољавају да било ко други контролише Сити, осим њих. Према званичним подацима, богатство британске краљевске куће је око 600 милиона долара, али је оно у стварности неколико пута веће.

Зато је дошло до озбиљног сукоба између Ротшилда и Виндзора, с једне стране и америчких мегакапиталистичких породица (Рокфелер, Морган, Карнеги, Вандербилт, Варбург,Астор…), с друге стране. Како није било могуће постићи компромис, дошло је до „развода“ ЕУ и Уједињеног Краљевства.