Европска Унија и Српска црква: да ли је могућ суживот?

Европски парламент je 14. марта 2022. усвојио резолуцију у којој се „осуђују напори Русије да искористи етничке тензије на Западном Балкану у циљу распламсавања сукоба и подела што би могло довести до дестабилизације целог региона“. Речено је и ово:

„Примећује се да се страно мешање, такође, може остварити утицајем и инструментализацијом верских институција, као што је руски утицај у православним црквама, посебно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, а посебно у њеном ентитету Републици Српској.“

Из овога се јасно види да Српска Православна Црква за ЕУ парламент не постоји него постоје „православне цркве“ у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини.

Европски парламент наставио је тамо где је америчка команда стала. Бивши командант америчких снага у Европи, генерал Бен Хоџиз је у ауторском чланку из јуна 2019. указао на проблем који Западу и САД представља „притисак“ СПЦ на председника Александра Вучића да не призна независност Косова. Европарламентарци су оптужили СПЦ да брани традиционалне вредности, а из СПЦ је одговорено да се она „залаже на исти начин како то заиста чини и Руска Православна Црква, као и све остале помесне православне Цркве без изузетка, али, ни најмање различито, и Католичка црква, као и неке цркве реформације“.

Тиме смо дошли до најдубљег питања – да ли је став врхушке ЕУ према Српској Цркви случајан? И шта СПЦ може да очекује у Европи без Христа?

ЗАПАДНА АГЕНДА И ПРАВОСЛАВЉЕ

Oд Украјине и балтичких држава до Чешке и Шведске, парохије Руске православне цркве су почели да прогоне, оптужујући их за везе са „тоталитарном Москвом“, али, како каже руски аналитичар Игор Друз, проблем је далеко шири од ових оптужби.

Иако је, званично, слобода вероисповести прокламовани циљ, јавно стављање крсног знака на себе налази се на удару забране: српски џудиста Немања Мајдов је дисквалификован на пет месеци јер се прекрстио пред борбу на Олимпијским играма у Паризу 2024. године. Он је том приликом рекао:

„Примио сам одлуку Међународне џудо федерације да сам суспендован на пет месеци због кршења њеног верског кодекса“.

Због чињенице да се прекрстио пре уласка на татами, забрањено му је учешће на свим турнирима и тренинзима. Логика организатора Олимпијаде је невероватна: могуће је одржати церемоније отварања игара тако да их је немогуће не назвати сатанистичким, и ни у ком случају не треба да се прекрстите.(…)

Мајдов је додао: Нисам желео да се извиним за то што сам се прекрстио и сигурно никада нећу. (…) Бог ми је дао дивну каријеру, седам европских и три светске медаље.

Наравно, нису сви кадри да сведоче веру попут Србина Немање. На Украјини, која служи као полигон за тестирање антихришћанских технологија, већ постоје случајеви убистава за одбрану верских принципа, а донет је и закон о забрани канонског православља. У току су хапшења епископа, свештеника, верника који неће да се одрекну канонских истина Цркве. Све се то подржава на нивоу влада САД и ЕУ, а раскол тзв. „Православне цркве Украјине“ ( ПЦУ ), у који се силом терају православни хришћани Украјине, настао је уз активну подршку шефа Стејт департмента Мајка Помпеа. Председник Џозеф Бајден је лично поздравио шефа ПЦУ Думенка.

Чешки министар спољних послова Јан Липавски је својевремено изјавио:

„Не сматрам Руску Православну Цркву Московске патријаршије Црквом, а њене представнике свештенством.“

Липавски, ултралиберал, био је, кад се обрео на власти, заговорник легализације дроге и џендер агенде.

Игор Друз зато каже:

“Многи верују да мрзе православље због његове повезаности са Русијом. Али зар не би било тачније рећи да они мрзе Русију зато што је повезана са православљем? Није ли зато што нас толико мрзе да се у нашој земљи налази највећа Помесна Православна Црква на свету?“

ВРЕДНОСНИ ПОРЕДАК

Савремени европски либерални поредак и традиционалне вредности православног хришћанства често се представљају као два различита, па и супротстављена система вредности. Либералне вредности Европске уније се пропагирају кроз људска права, индивидуалне слободе, владавину права, демократско управљање и секуларизам. Насупрот томе, вредности православног хришћанства ослањају се на библијско и светоотачко учење, наглашавајући духовност, заједницу верних, свештено предање и оријентацију ка вечним истинама.

Последњих деценија, а посебно после пада комунизма, долази до сусрета, али и напетости између ова два вредносна оквира, нарочито у земљама источне Европе које бивају укључене у евроунијатски либерални поредак. Неки аналитичари ову сучељеност описују као судар грађанског идентитета утемељеног на либерално-демократским принципима са тзв. нативистичким концептом идентитета који приоритет даје културно-цивилизацијским вредностима.

ИДЕЈЕ ЛИБЕРАЛИЗМА

Савремени либерализам у Европи црпи инспирацију из идеја просветитељства и класичне либералне филозофије. У основи је уверење да су човеков разум (рационалност) и слободна воља темељ морала и друштвеног поретка. Отуда произилазе кључне вредности попут индивидуалних права и слобода, једнакости пред законом, владавине права и демократског учешћа грађана у власти.

Европска унија је институционално уградила ове вредности у свој кључни акт: у члану два Уговора о ЕУ наводи се поштовање људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права и људских права као темељних вредности на којима почива Унија.

Либерални систем вредности полази од појма аутономне индивидуе која поседује неотуђива права самим тим што је човек. Секуларни карактер либералне мисли значи да се морални и политички принципи настоје оправдати универзалним рационалним аргументима, а не позивањем на религијски ауторитет. Истовремено, либерална етика задржава хуманистички идеал достојанства сваког појединца, што је начело које има корене и у хришћанској антропологији, али је у либерализму дефинисано на секуларни начин као опште људско право.

ВРЕДНОСТИ ПРАВОСЛАВЉА

Православно хришћанство своје вредносне основе гради на Светом Писму и Светом Предању, односно на учењу Цркве које су обликовали Васељенски сабори и Свети Оци. У средишту православне антропологије стоји идеја да је човек створен „по лику и прилици Божјој“ (Пост. 1:26), као и да је призван на заједницу са Богом. Из те основе произилазе вредности као што су светост живота, љубав према ближњем, милосрђе, смирење и саборност верних.

Човеково достојанство у православном хришћанству потиче из његовог боголиког назначења јер свако људско биће носи у себи лик Творца, што подразумева позив на врлину и обожење.

За разлику од либералног оптимизма у погледу друштвеног напретка, православна богословска мисао наглашава палост човека после губљења рајске заједнице са Богом. Идеал праведног друштва, према православном схватању, није остварив у пуној мери без преображаја човека благодаћу Божјом. Људска природа рањена грехом може само делимично остварити идеале савршене правде и слободе, и то тек уз Божанску помоћ и кроз подвиг вере.

Стога православље тежи коначном спасењу и уједињењу човека с Богом, и све земаљске вредности сагледава у светлу тог вечног циља. Православна аксиологија предност даје духовним вредностима као што су вера, нада и љубав, при чему признаје и вредност човековог живота и слободе као дарова Божјих који се не смеју злоупотребити.

ОД КРАЈА 20. ВЕКА ДО ДАНАС

Период после 1990. године обележен је ширењем либерално-демократског поретка на исток Европе и учвршћивањем оријентира названих „европским вредностима“. После окончања Хладног рата, Европска унија и Савет Европе инсистирали су да посткомунистичке државе прихвате стандарде (бриселски схваћене) демократије, владавине права и поштовања права мањина као услов интеграције.

У том процесу, устави и закони многих земаља су реформисани у правцу јачања секуларног карактера државе. На нивоу саме ЕУ, почетак 21. века донео је додатну кодификацију либералних вредности – донета је Повеља ЕУ о основним правима (2000), док је Унија инсистирала на родној рацвноправности и џендер идеологији, заштити права етничких и верских мањина, особа „нестандардне сексуалне оријентације“, итд.

Истовремено, у многим западноевропским друштвима дошло је до убрзане секуларизације: опадање традиционалне религиозности пратила је већа прихваћеност ултралибералних ставова по питањима породице, брака и морала.

У земљама источне Европе са православном већином, улазак у европске интеграције понекад је доживљаван као изазов њиховој културној и верској баштини, што је довело до извесног судара вредности. Православни лидери су извесне европске интеграционе процесе представљали као најновији вид „сукоба Истока и Запада“ на аксиолошком плану, али је победу однела ЕУ агенда: на пример, Грчка, Бугарска, Румунија и друге православне земље су постале чланице ЕУ, прихватајући њене правне норме, иако не без тензија по појединим друштвеним питањима (веронаука, права мањина, слобода говора).

У протекле три деценије либералне вредности у Европи постале су још израженије у званичном дискурсу и институцијама, али су истовремено наишле на различит пријем у друштвима са јачим верским и традиционалним наслеђем.

ОБНОВА ПРАВОСЛАВЉА ПОСЛЕ ПАДА КОМУНИЗМА

Са сломом комунистичко – атеистичких режима крајем 20. века, у већини православних земаља дошло је до оживљавања религије у јавном и приватном животу. У Русији, Украјини, Бугарској и Србији удео становништва које се изјашњава као православно знатно је порастао од 1991. до данас. Иако практиковање вере (попут редовног похађања богослужења) остаје релативно ниско у поређењу са декларисаном припадношћу црквеној заједници, Православна Црква је поново постала важан друштвени фактор.

У многим постсоцијалистичким земљама, Црква је повратила улогу бранитељке националног идентитета и морала: у православно већинским земљама око 70% грађана сматра да је бити православац битан део националног бића њихове отаџбине. Православне Цркве су начелно поздравиле повратак верске слободе и прихватиле идеју демократије, али су се суочиле са изазовом плуралистичког друштва, па се плурализам често показивао као агресивни секуларизам, који је наставио да намеће атеистички наратив – више не као комунистички, него као либерални. Религија се, и даље, сматра штетним „опијумом за масе“, мада се то не пренаглашава као у комунизму.

Црквени делатници у Русији и балканским земљама оштро су критиковали декаденцију Запада и све тоталитарнији либерализам који, по њима, подрива традиционалну породицу и морал, истичући тезу да западни секуларизам јесте претња друштву, као и да Црква има мисију да буде препрека таквим утицајима и заштитник традиционалних вредности.

ПОКУШАЈИ ПРИЛАГОЂАВАЊА

Дошло је и до извесних покушаја прилагођавања: Цариградска патријаршија је отворила представништво у Бриселу још 1994. ради дијалога са европским институцијама, а сличне канцеларије касније су основале и Руска, Румунска и друге помесне Цркве. Јавили су се гласови који указују на сагласност између традиционалног хришћанског учења и савремених идеја о људским правима – православно хришћанство, рецимо, са либерализмом дели приврженост достојанству и слободи личности.

Пређен је, у некима од православних земаља – чланица ЕУ, пут од уопштеног одбацивања појма универзалних права ка његовој делимичној прихватљивости, у настојању да се православне вредности представе као сагласне европским, уз задржавање критичког става према аспектима који се сматрају спорнима. Тако се десила и реинтеграција православља у јавну сферу: Црква је поново постала значајан чинилац у друштву и политици, што је произвело и нову динамику у односу са доминантним либералним дискурсом у Европи.

НАПЕТОСТИ

Мултикултурализам и уважавање различитих идентитета сматрају се врлинама у модерној европској политици, уз заштиту мањина и слободу појединца да обликује сопствени начин живота. У традиционално православним друштвима наглашена је саборна димензија идентитета, а истовремена припадност нацији и вери се често подразумева као чврсто језгро идентитета (у питању је концепт народа као заједнице сабране око општих циљева заједничком вером и моралом).

Истраживања показују да су ставови јавности у већински православним земљама конзервативнији по питањима друштвених улога и морала, пре свега када је породица у питању. Прихватање хомосексуалности и истополног „брака“ далеко је ниже у источној Европи него на Западу – чак и међу млађим генерацијама у православним земљама доминира став да је хомосексуалност морално неприхватљива и да истополне заједнице не треба законски признати.

С друге стране, либерално европско друштво настоји да наметне да религија буде ствар приватног избора, без уплива вере у јавном простору, док у православним срединама религија и даље игра видљиву улогу у јавности (кроз веронауку у школама, јавне верске празнике и сл.). Евроунијатски поредак ставља нагласак на индивидуална права и на друштво као скуп јединки различитих убеђења, док православна друштвена визија наглашава саборне вредности и повезаност заједнице духовним и моралним начелима.

ГДЕ СУ ТУ СРБИ?

У српском народу, позив свештеника одувек је доживљаван као нераскидиво повезан са очувањем црквеног и народног етоса који се препознаје као српски национални идентитет. Зато је ЕУ агенда у Српској Цркви опасност по саборно памћење народа јер евроунијатске тенденције у богословљу доводе до тога да се национална самоистоветност сматра као препрека хришћанском животу и остварењу Јеванђеља.

„Другосрбијанци“ међу теолозима настоје да критику одређених друштвених деформација (кич-патриотизам, празни традиционализам, идеолошку злоупотреба православне симболике) постепено претварају у причу о неспојивости хришћанског и националног идентитета. За такве, „ЕУ православце“, престанак „светосавског србовања“ је услов духовне обнове и друштвене нормализације.

У ствари, идеологија тобожње „борбе против етнофилетизма“ није није ни замишљена као насушна катарза, него као инструмент потчињавања и преусмеравања читавог народа. Она је лажно обећање да ће одбацивање националног донети политичку „релаксацију“ споља и духовни препород изнутра, што се у стварности не догађа. Национално се криминализује као духовни проблем по себи, при чему се критика „везаности“ за сопствени народ представља као мерило „аутентичности“ вере. Реч је о облику унутрашњег презира према сопственом идентитету, оправданог квазирелигиозним језиком.

Оно што се представља као „борба против етнофилетизма“ често је реторички механизам који преупрошћава сложени феномен националног и своди га на најмрачније облике идеологије. На основу те редукције дискредитује се сама легитимност припадања нацији.

Такав изазов се налази пред Светосавском Црквом у доба евроунијаћења.

(Наставиће се)