Други и трећи бејаху што локалци који су радили за колонијалну управу и тако стицали одређене синекуре и звања у бирократском апарату, што представници виших касти интегрисани у империјални пословни систем од ког су могли приходовати и на ове две категорије су примењивани закони.

Најгори статус намењен је четвртој групи, за њих већина закона једноставно није уопште важила. Зато и нису имали било каква права. Каква то права могу имати дивљаци? Најпре да се цивилизују, потом да им се постепено дозвољавају одређена права.

Последице таквог приступа осећају се и дан данас. Те последице су и кључна препрека срдачније сарадње Индије са западним метрополама. Чак и када им се геостратешки интереси поклапају остају бројне задршке и неповерења током разговара о конкретизацији међусобних уговора.

Улрих Бек је својевремено констатовао: „свако ко је спроводио колонијалне ратове одговоран је онда и сада!“ Званичницима из ЕУ, било да се ради о представницима бриселске евробирократије или водећих држава овог савеза ангажованих око „косовских преговора“, то и даље није белодано.

ЕУ губи Србе и Србију. Неповратно и на дуги рок. Толико дуг да би се могло рећи и трајно. И џаба ту привид тим „новим Енглезима“ како имају још читаву гарнитуру „Англо – индијаца“ и „Индијаца“ која је спремна да им служи.

Њима у Бриселу може се чинити да су близу, још само једну степеницу или један потпис „далеко“ од „фактичког признања“ и одлуке којом би се легализовала сва непочинства почињена од стране Брисела претходних четврт века. И не само Брисела, наравно. Али, овде је реч баш о Бриселу.

У НАТО нико од балканских народа није журио. И на крају су тамо, изузимајући Србе, завршили сви! Да није Срба тамо би скончала и БиХ. У ЕУ су желели и буквално сви балкански народи. И на крају их је тамо завршила свега половина, а и домети њиховог чланства нису нешто епохални.

За разлику од НАТО, ЕУ је имала широк маневарски простор за деловање који јој се пружао захваљујући раширеној слици о унији заснованој на праву и правилима, уређеним односима. Испоставило се, међутим, током ангажмана на Косову и Метохији од друге половине деведесетих година па наовамо, да у приступу ЕУ нема ни права ни правила, нема ни уређених односа. О циљевима се не разговара са заинтересованим странама, они се унапред дефинишу, а затим сходно њима се спроводе крајње бескрупулозно и беспризорно спроводе најразличитије одлуке.

По свему спорни француско-немачки план, који нити је легалан нити је легитиман, очигледно је постао нова и једина платформа ЕУ.

Он се већ и примењује у пракси. На основу чега? Ко га је потписао? Где је ратификован?

Галерија ликова која долази сваке недеље из Брисела убеђује нас у сасвим супротне принципе рада, они су кадри да месецима или чак годинама расправљају о квотама у производњи хране за рибе. На колико ће се само директива и препорука око тога позвати, шта ће све Народна скупштина Србије морати да усвоји да би се та ствар регулисала!?

Где су сада директиве и препоруке, међународно право и резолуције међународних организација када се говори о Косову? Каква је ту улога Народне скупштине? Због чега управо ЕУ свесно заобилази и намерно занемарује највише представничко тело у земљи кандидату по овако значајној теми? Чему сусрети по бриселским ходницама и тајна дипломатија?

Међу бестселерима на енглеском говорном подручју прошле година била је и књига Орланда Фајџиса „Прича о Русији“. Иако је Фајџис, несумњиво, један од најбољих познавалаца руске историје у Великој Британији, рад је писао у времену жестоке конфронтације са Русијом и извођења пропагандно – психолошког рата огромних размера, па су му и закључци отприлике такви. Укратко, Русија пропада на сваких сто година па је нестабилност континуална (одмах пада на памет контратеза која гласи – ако је ова тврдња тачна, зашто Русија већ није и трајно пропала!?), а за садашње стање понајвише је крива непредвидивост Путина који у тој континуалној нестабилности одлично „плива“.

Ту и тамо даје се по неки шири и комплекснији осврт на остале факторе раста антизапањачког сентимента међу руским становништвом. Правдаће се на истоветан начин од стране западних теоретичара (могуће је баш британских, они су у том послу ипак најозбиљнији) и догађаји који ће неминовно уследити међу Србима и у Србији. И који ће оставити последице онда и сада, односно и данас и убудуће.

Биће ту криви и континуална нестабилност друштва које стално пропада (ту су тезу већ разрадиле перјанице аутошовинистичког покрета), и неки нови „српски Путин“ који ће у таквом поретку „добро пливати“, и Црква која промовише „окамењено средњовековље“… Сви ће бити криви, осим оних који су нас у ову ситуацију довели. ЕУ је категоризовала Србе међу дивља племена, на Србију се не примењују закони цивилизованог света, за њу никаква правила не важе. Зато се и отворено може позивати српско руководство да фактички призна Косово!? Иначе ће Србија „пропустити бројне шансе“.

Недавно је Марија Захарова нагласила: „Србија ће се сломити или ће се борити за своје националне интересе.“ Апсолутно тачно. Дошло се до оне тачке раздвајања са „или“. Или слом или национални интерес. Да, одбрана националних интереса кошта, често је и тешка и неизвесна. Али, слом је гори и од сваке тешке и неизвесне борбе. Гори је и од пораза у тој борби. Јер, слом значи и губитак достојанства. У овој и оваквој ситуацији значи то и добровољни пристанак на сврставање међу „дивља племена“.

Њима у Бриселу може се чинити да су близу, још само једну степеницу или један потпис „далеко“ од „коначног решења“, али тако се чинило и њиховим претходницима, макар три пута у претходних сто година. Из сопственог искуства ништа нису научили. Ваљда и због тога што о управљању дивљим племенима и нема шта много да се учи. Регрутовали су „елиту“ из друге и треће категорије, завршиће им посао.

Крајњи исход овога што управо гледамо биће екстремно антизападно усмерење српског националног корпуса до краја овог века. Толико екстремно да ће запрепастити и Фајџиса. Толико екстремно, да ће однекле почети и да штети српским националним интересима. Толико екстремно, да ће бити упоредиво само са сличним трендовима у блискоисточним друштвима. Толико екстремно, да ће можда постати и ирационално…

Српско антизападњаштво везиваће се за процесе деколонизације и ресуверенизације, што ће афирмисати идеал слободе и покренути национално окупљање око њега. А то је, историја показује, најјачи фактор хомогенизације. Јачи од идеала благостања, богатства, правде или мира.

ЕУ губи Србе и Србију. Неповратно и на дуги рок. Мера одбране за Србе и слободе за Србију постаје бескомпромисна борба против ЕУ. На корист или на штету, на жалост или на срећу, то је посматрано из текуће перспективе тешко предвидиво, а уосталом – то је сада сасвим и свеједно.

О томе ће приче бити касније, након што се дискурс уобличи, а процес добије своје детаљније обрисе.