Зоран Чворовић: Европска Резолуција и српска криза – како даље?

Срби често прецењују политичке технологе са Запада, што је вероватно последица наших националних неуспеха из 90-тих и с њима повезаних траума, а колективне трауме су, то никад не би требало сметнути с ума, важан инструмент у сваком когнитивном рату. Да су западни политички технолози знатно мање инвентивни него што се код нас обично мисли, потврђује садржај најновије Резолуције Европског парламента. Притом, немашатовитост у овом случају свакако не долази од незнања, већ од гордости и бахатости, које су нарочито својствене оним истрошеним субјектима чија се моћ, после деценија хегемоније, убрзано топи, али који нису спремни да се са тим суоче. Реч је о законитости, која не важи само за људе, већ и за људске творевине.

А поменута Резолуција кристално јасно показује какав је поглед и какве су намере Европске уније према актуелној озбиљној и дубокој политичкој и друштвеној кризи у Србији. Тиме су европосланици заправо учинили услугу Србији, јер би она, односно њена политичка елита, с обзиром на геостратешке циљеве ЕУ на Балкану, требало да у наредним данима и месецима уради оно што је супротно захтевима и очекивањима Европског паралмента.

НАМЕРЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

У дугачком тексту Резолуције Европског парламента уочава се неколико кључних ствари:

1. Јасно се показује намера Европске уније да искористи постојећу дубоку друштвену и политичку кризу за повећање свог утицаја у Србији, пре свега добијањем, под притисцима и уценама, нових политичких концесија од стране власти, успостављањем надзора над радом безбедносних служби и правосуђа, те арбитрирањем у политичком дијалогу власти и опозиције (тач. 3, 4, 5, 7, 13, 15, 19. и 26);
2. Европска унија овим документом, такође, јасно показује да жели да искористи постојећу кризу да издејствује од Србије елиминацију последњих остатака мултивекторске спољне политике, будући да од Владе Србије тражи да онемогући руску пропаганду, што је заправо позив за гашење руских медија у Србији, као и да уведе санкције Руској Федерацији, које би у почетној фази могле да се реализују и у форми национализације руске имовине (тач. 13. и 24)
3. Овим документом Европског парламента Србији је поручено да неће бити даљег напретка у евроинтеграцијма, односно отварања нових преговарачких поглавља, без потпуног усаглашавања спољне и безбедоносне политике са политиком ЕУ, као и без нових реформи у области правосуђа, медија и борбе против корупције, што у преводу значи без успостављања судократије, параполицијског антикорупцијског система и прилагођавања медијског наратива русофобним стандардима западне кенсел-културе (тач. 2, 17. и 24);
4. Ставом да Европски парламент „остаје забринут због присуства националистичких наратива у деловима протестног покрета“, као и да „жали због континуиране употребе наратива као што су ‚Велика Србија’ и ‚Српски свет’, које су у прошлости промовисали поједини чланови српске владе“, те подсећањем „да таква реторика нема места у односима ЕУ–Србија и нарушава регионалну стабилност“ (тач. 17), Европска унија је јасно поручила да поборници српског становишта нису добродошли на политичкој сцени, те да српске патриотске странке морају у Србији бити маргинализоване, као што морају бити маргинализовани противници приступања Србије Европској унији, при чему се ови последњи у циљу дифамације изједначавају са руским пропагандистима и онима који јавно промовишу насиље (тач. 2).

СТАРИ И НОВИ ИНСТРУМЕНТИ ПРИТИСКА

Европски парламент и не скрива ни инструменте помоћу којих ЕУ мисли да изврши притисак на власт у Србији, да стави под додатни надзор њене органе безбедности, правосуђе и медије и да изврши пресудни утицај на опозиционе протесте и опозицију уопште.

Ту су најпре неки од старих инструмената утицаја ЕУ у Србији. Реч је о невладином сектору, који се поново проглашава кључним субјектом унутрашњих политичких процеса, а од Владе Србије се тражи да му обезбеди посебну заштиту и финансијску подршку (тач. 25). Потом, националне мањине, које уживају посебну бригу и заштиту од стране Европске уније (тач. 3).

Од нових инструмената утицаја и притиска, предлаже се слање „ad hoc“ мисије Европске уније у Србију, која би на лицу места извршила неку врсту истраге у области репресивне политике, што подразумева контролу рада полиције, обавештајних служби, тужилаштва и суда, али би се бавила и текућим протестима и стањем демократије, па би с тим у вези остварила контакте са опозицијом, студентским протестом и универзитетом (тач. 26). Прихватање такве мисије од стране Србију отворило би праву Пандорину кутију када су у питању унутрашњи политички и изборни процеси, а у коначном збиру њено деловање довело би до даље десуверенизације државе и ограничавања њене независности.

САНКЦИЈЕ-МИРНОДОПСКА ЗАМЕНА ЗА ОРУЖЈЕ

Резолуцијом се предлаже Европској комисији и да по први пут према Србији примени режим санкција (тач. 29), тако што ће увести персоналне санкције против високих државних функционера за озбиљне случајеве кршења људских права. Српско искуство са санкцијама из 90-тих, али и санкције које је Колективни запад увео против, примера ради, Белорусије, Русије и Ирана, јасно показују да су оне заправо мирнодопска замена за оружје и да, као и оружје, служе за уништење једне земље, а и средство су притиска на власт да почне да води марионетску политику у интересу оних спољних фактора који изричу ове казнене мере. Бројне погрешне одлуке садашњих власти не могу да буду оправдање за призивање увођења санкција од стране појединих опозиционих странака у Србији , пошто Брисел санкцијама тежи да додатно смањи маневарски простор актуелних власти, те да од њих добије нове уступке или да те уступке добије од нових власти, над чијим главама би висио Дамоклов мач раније уведених санкција.

С обзиром на такве јасно и потпуно отворено показане намере и планове Европске уније према Србији, избор пута изласка из садашње кризе требало би да буде такав да онемогући Брисел да оствари горе наведене циљеве. То значи да би земља требало што пре сама да пронађе политички пут за излазак из постојеће кризе, која носи немерљиве ризике, пре свега због актуелних тешких међународних прилика, о чему уосталом најбоље сведочи поменута Резолуција Европског парламента. Стабилизација прилика у земљи може бити постигнута једино расписивањем избора на свим нивоима власти. Да би изборни резултати били прихваћени од свих изборних актера, пре расписивања избора потребно је покренути дијалог власти и опозиције у вези са изменом постојећих изборних и медијских закона. Консензус постигнут око изборног и медијског законодавства, гарантовао би неспорност изборног процеса и изборних резултата. Тиме би Србија избегла замку новог „петог октобра“, који би могао да избије услед непризнавања резултата избора који би били организовани према постојећем изборном и медијском законодавству, које је углавном спорно за опозицију.

ТРАНСФЕР ВЛАСТИ КОЈИ ГАРАНТУЈЕ РЕАЛИЗАЦИЈУ ГЕОСТРАТЕШКИХ ЦИЉЕВА ЕУ

Европска унија посредством најновије Резолуције Европског парламента јасно показује да жели да маргинализује патриотске политичке снаге на политичкој сцени Србије, како би обезбедила такав трансфер власти, који не само да неће угрозити геополитичке и геоекономске тековине које је Колективни запад већ остварио у Србији током последњих 25 година, него ће осигурати да се у првих неколико месеци нове власти реализују до сада нереализовани геостратешки циљеви.

С обзиром на то, општи избори у Србији не смеју бити избори између „две колоне“, јер таква бинарност носи најмање ризика за интересе Колективног запада у Србији и истовремено чини будућу власт нерепрезентативном с обзиром на већинске политичке ставове српског бирачког тела. Таква власт би због своје нерепрезентативности, недостатак унутрашњег легитимитета компензовала тражењем подршке на страни, пре свега од Европске уније, као најприсутнијег и најутицајнијег међународног фактора у Србији (уз Велику Британију).

Да би се добила репрезентативна власт јаког унутрашњег легитимитета, на изборима би требало да учествује што више изборних актера, који репрезентују различита политичка и идолошка становишта присутна у бирачком телу Србије. Таква репрезентативност се свакако не може добити са изборима у „две колоне“, који претпостављају две мање-више политички и идеолошки хетерогене велике коалиције, нарочито опозиционе, у којима се крупне и важне теме, око којих се коалициони партнери не слажу, гурају „по тепих“. Тако се заправо бирачи изигравају, јер на изборима дају подршку врло редукованим изборним програмима великих коалиција, па изборни победници добијају скоро одрешене руке да после избора воде какву год хоће политику, будући да им мандат није на изборима строго програмски био дефинисан.

СРПСКИ ИНТЕРЕС

Европској унији би свакако одговарали избори у „две колоне“, не само стога што гарантују маргинализацију патриотски снага, већ и стога што се на таквим изборима не би отварала кључна спорна, а истовремено државно и национално најважнија питања, пошто она деле политички хетерогене коалиције, као што је питање евроинтеграција Србије. Када је у питању тзв. студентска листа, Резолуција јасно показује да је у интересу Европске уније да и она буде политички и идеолошки што неутралнија, како би се спречило да у њој патриоте имају пресудан глас. С обзиром на то, Брисел ће сасвим сигурно преко невладиног сектора, прозападних кадрова са универзитета и српске дијаспоре учинити све да обезбеди претежан утицај на формирање те листе, као што ће учинити све да њени политички ставови буду изложени у најредукованијој форми и у последњем моменту. Уосталом потписник ових редова је већ писао о тим утицајима.

Српски интерес би био да политички и идеолошки профил сваког изборног учесника, па и тзв. студентске листе, буде што прозрачнији, те да се у предизборној кампањи, која ће се водити у геополитички за земљу тешким околностима, отворе сва витално важна политичка питања.

ИЗЛОЖЕНИ СНАЖНИМ СПОЉНИМ УТИЦАЈИМА

Како се још увек не види озбиљн добра воља било ког политичког фактора за покретање дијалога који би довео до расписивања општих избора, наредних дана и седмица и власт и опозиција, као и они који се баве формирањем тзв. студентске листе, биће у условима постојеће кризе изложени снажним спољним притисцима и утицајима, пре свега из Брисела, али и Лондона и Вашингтона.

У ситуацији када је власт изгубила бланко подршку Брисела, а опозиција је из различитих разлога још увек није у потпуности стекла, наредни дани и седмице биће време у коме ће западни фактори, пре свега ЕУ, тражити од српских политичких актера бројне контрауслуге, нарочито на за њу најважнијем руском „правцу“. Полагање теста спољне подршке у условима тешке кризе кроз коју пролази земља, у сваком случају се разликује од полагања таквог теста у временима стабилности и успона.

Притом не би требало занемарити ни ризик од неког новог „црног лабуда“, који Србију у оваквом стању и са бројним спољним непријатељима увек може погодити, нарочито око 1. новембра. Такав догађај би вероватно радикализовао прилике у Србији, што би отворило врата за слање већ поменуте ad hoc мисије у Србију, као и за увођење персоналних санкција. А након тога би политички процес у Србији, њена спољнополитичка позиција, били потпуно другачији од садашње.