Евгениј Сатановски: ТРЕЋЕ ЗВОНО – НЕ САМО У ПОЗОРИШТУ

Речено је већ десет хиљада сто двадесет и шест пута, али да поновимо. Ми нисмо у рату са Украјином и њеним мутним режимом. И тим пре – ово није рат између Руса и Украјинаца. И на овој и на оној другој страни су Руси, има Украјинаца, има Јевреја, Татара, Чечена, Грузијаца, Јермена и многих других – староседелаца једне земље, подељене у више држава. Дакле, по својој унутрашњој суштини овај рат је у великој мери грађански. Што објашњава све његове тешкоће и проблеме на фронтовима и у позадини, где, бар код нас, у земљи у којој нема диктатуре, и са слободом говора на какву смо навикли у мирнодопским временима, маса више него познатих људи гласно и огорчено протестује, било на основу чињенице да ће Русија ипак изгубити, а у том случају имаће и индулгенцију: били су на правој страни историје, или искрено, запрепашћени чињеницом да се испоставило да је живот потпуно другачији од онога каквим су га замишљали.

Међутим, ако трезвено сагледамо ситуацију, земља је заправо у рату са читавим западним војно-политичким блоком на челу са САД. Својеврсни „НАТО+“, с обзиром на Аустралију са Јужним Зеландом, Јапаном и Јужном Корејом, Тајваном и низом ништа мање озбиљних кандидата за праве чланице Северноатлантске алијансе, што је много важније од формалног чланства у овој структури. Украјина (као и балтичке државе и Молдавија) ​​у овом рату није ништа друго до мостобран и полигон за конфронтацију са Русијом, где се разрађују технологије ратовања против нас, војна техника испитује у правим биткама, проверава тактика и стратегија супротстављених страна (а овде наши стратези, за разлику од војника на фронту, немају чиме да се похвале, иако изгледа нису спремни ни себи да то признају). Дакле, за сада се рат одвија по непријатељском сценарију, све већим интензитетом; ми не владамо иницијативом и то се види голим оком.

Узимајући у обзир чињеницу да су Американци на својој табли Украјину претворили у жртвеног пиона, којег није штета отписати зарад победе, да ће њу у истој улози пратити Пољска, а онда било који од њихових сателита и савезника, једина опција за победу у овом рату јесте да преокренемо таблу и потпуно променимо правила игре. Непријатеља из те игре можете извући само ако му нанесете осетљиве ударце на његовој сопственој територији. Познато је да се Американци плаше уништења своје земље и да су рањиви на губитке у људству, посебно америчком. Све остало су спремни да жртвују у било ком обиму, али неколико десетина хиљада погинулих америчких војника може да пробије њихов систем, као што је то био случај у Вијетнаму. Ко ће их, где и како уништити, није битно. Важно је јасно рећи да је то последица њихових игара против нас у Украјини, на постсовјетском простору и у читавом свету.
Иначе, то важи и за Пољску, Немачку, Француску, Велику Британију и све друге земље које учествују у актуелном рату против Русије, снабдевајући Украјину оружјем, војном опремом, муницијом и људима. А пошто смо ми за њих легитимна мета, тим пре би они требали да постану наша мета, и то на њиховој територији. Ако се некоме из руског руководства ово не свиђа, ти људи би морали да напусте своја места, а у неким случајевима и да пре пута мало виде и затвор. Таква је наша традиција…

Што се тиче „црвених линија“, „изражавања забринутости“ и осталих дипломатско-политичких мутљавина из старих времена, њих има смисла одбацити да се угуше у нафталину.

Узгред буди речено! Сателитске констелације западног блока морају бити уништене – и то хитно, не размишљајући о било каквим последицама. Оне им дају огромну предност на бојном пољу, хвала на томе свима у нашој земљи који су одговорни за овај ток ствари. Било да су то комерцијални сателити, или некомерцијални… Тада и тек тада САД ће поверовати да руско руководство није ништа мање озбиљно од совјетског и да им заправо прети потпуно и коначно уништење. То је једини фактор који их може натерати да престану да се са нама поигравају и пређу у нормално стање, да би се осигурала безбедност Русије. Па, ако не пређу, свеједно, свима следи катастрофа.

(Телеграм канал Е. Сатановског; превео Ж. Никчевић)