ПЕТАР АКОПОВ: ЕУ се успустила у опасне игре са противницима Путина који би да се у Москву врате на тенковима Абрамс

ЕВРОПАРЛАМЕНТ ОРГАНИЗОВАО ДВОДНЕВНУ КОНФЕРЕНЦИЈУ ПОД НАЗИВОМ „RUSSIA AFTER PUTIN“ КОЈИ СВЕ ГОВОРИ

* У раду тог скупа су учествовали и европски политичари и руски „борци“ за светлију будућност (Ходорковски, Каспаров, Муратов, Шуљман…). Први округли сто – а биће их читав низ – назван је „Демократија у Русији – најбољи исход за Русију и ЕУ“

* Један од учесника „бриселског догађаја“ Гари КАСПАРОВ (који је у РФ проглашен за страног агента): „Важно је разумети да су демократске промене у Русији сада могуће захваљујући Оружаним снагама Украјине. Нећемо имати будућности док Украјина не победи“

* Европски парламент се спрема да постави свог комесара за права руских грађана. Тачан назив још увек није познат – можда то да буде и комесар „за руско цивилно друштво“ – али је већ сада јасно да се тај „комесар“ неће бавити само емигрантима (и њиховим проблемима, на пример, визама), већ ће покушати да „представља интерее и политичких затвореника унутар Русије“

_______________________________________________________

Aутор: Петар АКОПОВ

У ЕВРОПИ се поново разговара о будућности Русије, а први пут су одлучили да то ураде заједничким снагама.

Како је било пре? Или су Европљани, углавном из редова Пољака и балтичких држава, правили планове за будућност „Русије после Путина“, или су се наши емигранти окупили да расправљају о томе како да уреде Русију „ослобођену од тираније“. Сада су одлучили да комбинују: Европски парламент је организовао дводневну конференцију у Бриселу – то је уједно и округли сто речитог назива „Russia after Putin“, на коме су и европски политичари и наши „борци“ за светлију будућност учествовали (Ходорковски, Каспаров, Муратов, Шулман и тако даље).

Ови грађани Русије се вређају на статус „страни агент“, па себе називају „агентима промена“. Па добро: промена, али – којих?

Нема, међутим, свему ништа ново…

Први округли сто – а биће их читав низ – назван је „Демократија у Русији – најбољи исход за Русију и ЕУ“.

Ко је против демократије? Сви би, у теорији, требали бити за, само што се до тога нуди до бола познати пут.

Своди се на пораз сопствене земље у рату!

Ништа се, дакле, није променило за сто година након што су емигрантски бољшевици на исти начин заговарали пораз сопствене земље у Првом светском рату. Мада бољшевици су се и даље залагали за пораз свих „империјалистичких влада“, јер су рачунали на светску социјалистичку револуцију, а не на потчињавање Русије Западу.

Сада је у питању банални рад за непријатеља – циљ је победа над Русијом са њеним каснијим реформисањем као органског дела западног света.

За исто друштво се не поставља ни питање: да руски народ то жели. Наравно, они тврде да жели, али да то не сме да каже јер је сломљен „чекистичком тиранијом“. Потребно га је зато ослободити, односно – победити Русију и окренути њену историју у западном смеру.

Ево шта каже један од учесника „бриселског догађаја“ Гари Каспаров (који је у РФ проглашен за страног агента):

„Важно је разумети да су демократске промене у Русији сада могуће захваљујући Оружаним снагама Украјине. Нећемо имати будућности док Украјина не победи. Као у прошлом веку, само потпуни пораз фашистичког режима омогућио је спровођење демократске промене“.

Таква искреност није нова, али са сваким новим састанком постаје све обавезнија за све потенцијалне учеснике „удружене опозиције“, чак се и стидљиви приговори на њу не прихватају и проглашавају „кремаљском пропагандом“.

Оно што је некада била најрадикалнија тачка гледишта („Вратимо се у Москву на Абрамсу!“) – постаје мејнстрим.

Емигранти су постројени у једну колону присталица војне победе над Русијом.

Само неки настављају да игноришу догађаје у којима учествују Ходорковски и(ли) Каспаров…

Запад, наравно, види да антипутинска емиграција не може ни да се договори међу собом, али му је ипак потребна нека форма њеног уједињавања.

Ни на Западу ни у Украјини не верују у нову власовску армију, у такозвани „Руски добровољачки корпус“, али га активно промовишу приликом диверзантских напада на Белгородску област, са пуном озбиљношћу те нападе представљају као „почетак процеса ослобађања Русије од Путиновог режима снагама руског народа“.

Тако је и са емигрантском „опозицијом“ – шта год да буде, биће Западу од користи јер има шта да представи свету, а са њом ће моћи и да склапа уговоре.

Већ се Европски парламент спрема да установи место комесара за права руских грађана. Тачан назив још увек није познат – можда то буде и комесар „за руско цивилно друштво“ – али је већ сада јасно да се тај „комесар“ неће бавити само емигрантима (и њиховим проблемима, на пример, визама), већ ће покушати да „представља интересе и политичких затвореника унутар Русије“ (бар је такав предлог у Бриселу изнела Јекатерина Шуљман).

Јасно је да ни ти покушаји мешања у унутрашње ствари Русије, неће имати никаквог ефекта на њу, али се то и не ради за Русију. Већ за Европу и оних неколико хиљада активних „бораца против режима“ који су се настанили на Западу.

Њихови снови о победи над Русијом и тријумфалном повратку кући ради изградње „демократије“ остаће снови, али нови омбудсман може да им помогне у покушају да преузму контролу над неколико стотина хиљада наших суграђана који су избегли из земље.

На пример, издавањем документа „добар Рус“, заједно са олакшаним доласком до виза и посла. А ми у Русији треба да размислимо како да спречимо „ослободиоце“ да манипулишу стотинама хиљада наших грађана, од којих је већина побегла из земље подлегавши паници у „свом кругу“, а потенцијално је спремна да се врати кући.

Осим овога, ми немамо ништа друго са емигрантским окупљањима – нека наставе своје брачне игре са Европском унијом. Они који се ту групишу немају никакве везе са реалном будућношћу Русије.