Када пројекту под називом „Подршка праћењу дијалога Београда и Приштине“ финансијску подршку пруже Амбасада Краљевине Норвешке и Балкански фонд за демократију онда се и не може доћи до другачијег суштинског исходишта (само маскираног неопходном фразеологијом као „смоквиним листом“) него да је даље одрицање од Косова и Метохије у најбољем интересу Србије.

У организацији Представништва Републике Српске у Београду недавно је одржан, и са теоријског становишта посматрано врло занимљив округли сто на тему „Деколонизација БиХ и самоопредељење Републике Српске“. То је била и прилика за подсећање на антологијско дело „Портрет колонизатора и портрет колонизованог“ које је написао Албер Меми 1985. године.

Насупрот честим и широко промовисаним представама о колонијализму као безобалној крађи природних ресурса и сировој експлоатацији радне снаге од стране метропола, што се не може оспорити, Меми ствари сагледава из нешто другачијег угла. Након мање или више заокруженог процеса „политичке деколонизације“ током ХХ века који се у највећој мери тицао стварања држава у Африци и Азији, колонијализам није нестао. Трансформисао се у неоколонијализам, са циљем да се кроз пројектовање економске зависности и технолошког заостајања новонасталих формално независних ентитета одржи њихова везаност за метрополе и тако произведе стратешка несамосталност.

Ову игру прозрео је велики број афричких и азијских „бораца за самосталност“, па су зато у биполарном поретку покушавали да се више ослањају на подршку Совјетског Савеза и осталих комунистичких земаља. Негде је такав приступ доносио резултат, негде није, но то је друга тема.

Тек, након распада биполарног поретка нестао је и Совјетски Савез, са њим и каква – таква алтернатива, па се и неоколонијализам „вратио у историју“ на велика врата. Условљавања којима су била изложена руководства малих и неразвијених држава од стране западних актера током трајања „ере једнополарности“ често су била упоредива са појединим догађајима из историје колонијализма.

Отуда и данашње „антизападно расположење“ и срдачна добродошлица најпре кинеским, а затим и руским, бразилским, индијским иницијативама широм незападног дела света.

На средњи рок неоколонијализам јесте донео неку текућу корист западним метрополама, али дугорочно је узроковао читав низ проблема. Меми, како и сам назив књиге наговештава, детаљно анализира улогу колонизатора, односно објашњава како и зашто поредак који није заснован на друштвеном консензусу (зато што није у интересу убедљиве већине становништва или чак читавог народа) може трајати!?

Кључно у свему јесте што у неоколонијализму колонизатори увек долазе као „цивилизатори“. Њихова просветитељска и морална улога уопште се не доводи у питање! Чак напротив. Уз подршку уског круга одабраних из домицилне популације који се проглашавају једином и прихватљивом елитом тај наратив се брзо шири као безалтернативни.

Аутор монографије примећује: „Недавно асимиловани становници колонија углавном су значајно другачији од просечног колонизатора. Као да желе са њима да се надмећу у томе ко је већи и бољи колонизатор; отворено и охоло презиру колонијализоване и упорно истичу свој позајмљени ‘племићки’ статус, често га оповргавајући простачком сировошћу и сопственом похлепом.

Још су затечени својим привилегијама, па у њима уживају, бранећи их забринуто и огорчено.“ „Цивилизовање“ тако почиње као заједнички подухват две групе колонизатора најпре наизглед спонтаним и насумичним, а затим усмереним и оркестрираним активностима које резултирају одрицањем од свега што се до тада називало историјским, традиционалним.

За ту сврху се чак конструишу и нове језичке одреднице, пароле и лозинке којима се мењају дотадашња политичка логика и разумевање друштвених процеса.

„Колонизовано друштво је нездраво друштво чија унутрашња динамика више не може да доведе до настанка нових структура… Такво друштво не може да разреши сукобе генерација, јер не може да се промени.“ На географском простору који се назива државом, али са окупираним институцијама и друштвом неспособним да пружи било какав отпор, колонизатор (онај из прве групе „правих“ колонизатора) може чинити шта му је воља! Експлоатисати ресурсе, одређивати цену наднице, коришћењем финансијских инструмената и деривата „гурати“ једну земљу у дужничко ропство којег се неће ослободити наредне генерације. У Европи се, за разлику од других делова света, из много разлога овај феномен или није видео или је „остајао на периферији“.

Међутим, неоколонијализам јесте жив и у Европи и процес евроинтеграција (зло)употребљава се у ту сврху. Наднационалне структуре, или како су у САД уобичајили да кажу „дубока држава“ – кроз неоколинијални приступ промовисањем десуверенизације и применом концепта политичке коректности (а што је однедавно и садржина евроинтеграција) усмереним и оркестрираним активностима „разграђују“ европске земље и друштва.

Чак и оне највећа и најзначајнија. Рецимо: зашто је Европа тако похрлила у рат против Русије? Како то може бити у било каквом европском интересу? Интереси наднационалних структура постали су и европски, а да, изузимајући часне изузетке, „анестезирани“ Европљани то нису ни приметили.

На постјугословенском простору, обремемљеном бројним отвореним питањима ова ствар се на другачији начин актуелизује и могуће је неоколниијалистичке амбиције нешто јасније сагледавати него у непосредном комшилуку.

„Продати“ причу како је одрицање од Косова национални интерес и мера „цивилизованости“ не може проћи. Исто као што и прича о „укидању“ Републике Српске није прошла. Исто као што покушај сатирања СПЦ у Црној Гори није прошао.

У сваком случају, евроинтеграције имају своју историју и током ње се детектују различите фазе. Њихова сврха данас сасма је другачија него раније. У неким елементима чак и дијаметрално супротна. Стављајући тај процес у теоријски оквир Албера Мемија добија се сасвим другачија контекстуалност свега.