Епископ Иринеј: Благостање без духа је опасна обмана

Први део разговора је доступан ОВДЕ.

Његово Преосвештенство Митрополит бачки др Иринеј Буловић у наставку разговора чији смо први део објавили у прошлом броју Печата (26. децембар 2025.) промишља и тумачи неке од најважнијих, судбоносних тема које се тичу цивилизацијских и вредносних раскршћа нашег доба.

У овом традиционалном годишњем разговору који о Божићу објављује Печат, наш сабеседник предочава јасне, за националну свест и духовност драгоцене увиде не само у актуелне прилике, већ и питања важна за разумевање будућности, не мање и прошлости – као оријентира у сложеним, тешким и судбоносним приликама садашње ситуације српског народа и државе. Овај глас од високог ауторитета и свестране упућености у велика искушења садашњице, данас нас усмерава и опомиње. То чини позивајући се и често наводећи вредне изворе и усмерења из духовне, хришћанске баштине човечанства. Тако је и сада када, између осталог, каже:

„Једна од најмучнијих тема садашњости јесте тема могуће, ако не и извесне, тоталитарне контроле над људима, укидања слободе и приватности (по Јевгенију Замјатину, неће постојати личности и лични животи већ само – бројеви), доминације машине (читај: вештачке интелигенције) над човеком… А писац Књиге Откривења, својим символичко-алегоријским начином говора, прориче, пре скоро две хиљаде година, ‘лик звери’ који ће добити неки чудан ‘дух’, па чак ‘проговорити’ и учинити ‘да буду побијени они који се не поклоне лику звери’, претходно издејствовавши да сви добију ‘жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом да нико не може ни купити ни продати осим ко има жиг, име звери или број имена њенога’“ (13, 14 – 17).

Посматрачи у Русији су данас категорични у закључку: „Победа Русије у Украјини значиће крај Запада као историјске и политичке заједнице уједињене заједничким интересима својих елита.” Такође, слушамо и читамо како Колективни запад, а поготово Европска унија, често истиче да су у „рату са Русијом” кроз своју подршку Украјини „до самога краја”. То можемо разумети као разлог чврстој одлуци Запада да се бори до често помињаног и готово епски називаног „краја”. С обзиром на бројне околности, разорне потенцијале и однос војних снага, с огромном бригом и стрепњом можемо закључити да ово „до краја“ слути могућност остварења својеврсног апокалиптичног слома, можда и за цело човечанство. Верујете ли да је ово дефинитивно могуће и да ће Творац дозволити овакво безумље?
– Не сматрам себе довољно компетентним сабеседником за овакву тематику, али ћу покушати да некако артикулишем, у најкраћим цртама, своја непретенциозна размишљања и домишљања. При том полазим од чињенице да део света који обично називамо Колективним западом више није ни тако „колективан”, ни толико јединствен како и колико његови идеолози и његови бирократски „лидери” покушавају да га таквим прикажу: шумови на везама између Брисела и Вашингтона све су гласнији.

Они сведоче о унутрашњој идеолошкој кризи тога света. Идеја да морално зло и културно смеће људскога друштва може бити претворено у добробит тако што ће кроз некултуру потрошачке философије живота (конзумеризам) и повлађивање свакој моралној распојасаности подстаћи потрошњу, а тако и економски раст, можда јесте тачна са економског становишта, али је, онтолошки и животно, убитачна, боље рећи – самоубилачка.

Суштина обмане и самообмане јесте ова: обећава се благостање као последица потпуне дерегулације тржишта и, што је неупоредиво опасније, коренитог обездуховљења свеукупне људске стварности, изгона сваке метафизике која је конституише и осмишљава.

Право је питање: која би била цена тако постигнутог економског успеха? Може ли и докле може опстати друштво које почива на неморалу и на свакој врсти безакоња, безакоња у односу на вечни Закон Божји, природни и натприродни? Да ли је „све дозвољено” под једним условом – редовно и неизоставно плаћати порез и бити „политички коректан грађанин”? Човеку коме савест није спаљена – појам „спаљена савест” налазимо у Светом Писму Новога Завета (IТим. 4, 2) – јасни су теоријски разлози из којих је такозвана неолиберална идеологија штетна и неодржива.

Проблем није само теоријски: речена идеологија највећом вредношћу сматра управо релативизацију, ако не и анихилацију, поништавање, исконских појмова и темељних установа људскога друштва, односно вредности и начелâ на којима су оне засноване. То је упадљиво већ и у терминолошкој и семантичкој равни – бришу се или изопачују појмови као што су мушко и женско, породица, заједница, држава, а на удару је и појам Цркве.

Онемогућен је политички и шири друштвени консензус, а често и компромис, па и елементарно међуљудско споразумевање и демократски дијалог. То је основни разлог из којег је криза либералне или неолибералне демократије, свеједно, инхерентна и неизбежна. У одређеном тренутку, наиме, разлике постају толико дубоке да аргументи губе сваку важност, а на сцену ступа гола сила. Тако долази до „дебилизације политичке сцене” о којој смо већ говорили. Она је непосредна и неизбежна последица обезбожене либералне иделогије.

„Пораст деснице” – то је синтагма којом се обично описује текућа политичка криза на Западу. Посреди је заправо замена тезâ: не ради се о „десници” и њеном наводном порасту већ о покушају политичког заокрета и вођења социјално одговорније политике, спојене са идејом суверености. Није, дакле, „десница” главни чинилац политичке кризе Запада – то су обнова суверенизма и антиглобализам.

Ако под овом призмом посматрамо сукоб на тлу Украјине, биће нам јасно да „украјинско питање” за Запад није било – а ни данас није – војно-безбедносно питање. Лично сам уверен да фабуле западних медија о предстојећем (!) нападу Русије на територије Западне Европе представљају пропагандну неистину, смишљену и свесну. То је варљиви криптограм за стварну руску претњу, а она се састоји у самом постојању Русије као суверене земље, велике и моћне, земље чији вредносни систем и културни образац није компатибилан са аксиолошким системом и културним моделом савременог Запада. (У овом дискурсу, наравно, Русија и Запад или, шире, Исток и Запад нису географске него цивилизацијске одреднице.)

Може ли и докле може опстати друштво које почива на неморалу и на свакој врсти безакоња?

На једној страни је поново откривен и негује се исконски историјски идентитет, тежи се ка духовном интегритету и суверенитету, а на другој је све то доведено у питање, што је и изазвало друштвене и политичке потресе на Западу. На једној страни налазимо осећај припадности свом родном „свету”, као и дуга према прецима и одговорности за потомке, а на другој се све то приноси као жртва на секуларни олтар „прогреса”.

Укратко, суверена вредносна, идентитетска и образовна политика – која утиче и на државну и економску политику, али и на друга друштва, државе, традиције и културе, у том броју и на западне – то је сва фамозна „руска претња” Колективном западу, бар по мом виђењу. Она, уосталом, уопште није „руска” или само „руска”.

Западним елитама је јасно да, уколико не буду консолидовале своју моћ – а историјски тренутак им је неповољан и међусобне несугласице огромне – сасвим извесно им следи низ дубоких политичких криза у њиховим друштвима.

Друго је, међутим, питање да ли би ове „елите” могле посегнути за „оружјем судњега дана”. Мислим да не би. Верујем да блефирају. Јер, речено језиком данашњице, на столу им је велики улог, а карте су им слабе. Мораће да се сами, без „проксија”, суоче са својим погрешним одлукама и промашајима, а пре свега са обезбожењем властите просвете и културе. Без тога, свака промена ће бити привидна, а постојећа криза – све дубља.

Упућени тврде да, опирући се склапању мира у Украјини, „европске и друге западне структуре власти не бране само своје геополитичке интересе већ и шири концепт на коме почива њихов политички положај”. Знамо шта поменути „шири концепт” подразумева и да је то најпре историјски утемељена владавина неједнакости, експлоатације, манифестовања моћи, укратко – поредак владања светом. Колико дуго ће бити још одржив овакав поредак који Запад сумануто и судбински „закуцано” брани?
– Питање је да ли је, откада се појавио први грех, зато од теологâ и назван првородним или прародитељским грехом, икад у историји постојао поредак који није почивао на владавини неједнакости, експлоатацији и манифестацији моћи. Нисам сигуран ни да некакав Колективни исток не би почивао на истим основама да су околности другачије. Овде заиста није више реч о Истоку и Западу него управо о начелима која сте поменули.

Поредак заснован на неправди, експлоатацији, поробљавању и угњетавању трајаће до краја људске историје – укинуће га само Богочовек Исус Христос Својим Другим доласком на земљу. О томе нам највише говори Откривење или Апокалипса, хронолошки најмлађа књига Светога Писма (написана крајем првог века по Христу), иначе тајанствена и најтежа за тумачење.

Библијски речник и стил, наравно, разликују се од нашег савременог начина изражавања, али су и данас за нас разговетни. Ми, примера ради, говоримо о савременој злоупотреби религије у јеврејском, хришћанском и муслиманском контексту, а Књига Откривења о људима који се клањају демонима и идолима (9, 20). Ми говоримо о злочинима, погромима и геноцидима, скорашњим и садашњим, а Откривење, кратко и јасно, о убиствима (9, 21); ми о дезинформацијама, манипулацијама и „постистини”, а Откривење, лапидарно, о „гатањима” (на истом месту); ми о различитим „сексуалним оријентацијама” и о разлици између пола и „рода” (џендера), а Откривење монолектички, једном речју, о блуду (на истом месту); ми о корупцији и коруптивности, сивој економији и финансијском криминалу, а Откривење, једноставно, о крађама, о лоповлуку (на истом месту).

Једна од најмучнијих тема садашњости јесте тема могуће, ако не и извесне, тоталитарне контроле над људима, укидања слободе и приватности (по Јевгенију Замјатину, неће постојати личности и лични животи већ само – бројеви), доминације машине (читај: вештачке интелигенције) над човеком…

А писац Књиге Откривења, својим символичко – алегоријским начином говора, прориче, пре скоро две хиљаде година, „лик звери” који ће добити неки чудан „дух”, па чак „проговорити” и учинити „да буду побијени они који се не поклоне лику звери”, претходно издејствовавши да сви добију „жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом да нико не може ни купити ни продати осим ко има жиг, име звери или број имена њенога” (13, 14 – 17).

Овакав поредак или противпоредак, изражен било апокалиптичким језиком Цркве било „реалполитичким” језиком савременога света, влада и владаће, попримајући све могуће и немогуће облике, леве и десне, либералне и конзервативне, глобалне и националне… Знајући то, треба да избегнемо искушење мишљења да извор зла и неправде у свету представљају лоше и неправедне структуре, што ће рећи „објективне” социолошке категорије, против којих се треба и мора борити искључиво политичким средствима и методима.

За нас, православне хришћане, зло и неправда нису проблем организације друштва него проблем личне одговорности сваког од нас и саборне одговорности свих нас као Заједнице, што значи Цркве. Другим речима, зло и неправда не могу бити побеђени само политичким средствима, можда и најмање њима, него превасходно личним животом у Христу сваког од нас, то јест сведочењем љубави и силе Божје, једине вољне и кадре да изагна зло и неправду из људских срца, при чему наш људски допринос победи Христа Победника (види Откр. 19, 11 – 16) јесу „трпљење и вера светих” (Откр. 13, 10 и 14, 12).

Геополитичка стварност нас, дакле, упозорава да је могуће да се свет креће ка новом великом рату. Интереси моћних елита – видљивих и оних скривених – као да у одсудном планетарном рату виде могућност за решење огромних проблема Колективног запада. Истовремено, данас се изриче и прориче човекова лагодна и блистава будућност у којој ће „вештачка интелигенција учинити рад необавезним, а новац неважним“(Илон Маск). Да ли је то будућност у коју треба веровати?
– Будућност људског рода, можда и пре него што очекујемо, биће веома промењена употребом и више него вероватном злоупотребом вештачке интелигенције. Да ли прогноза светски познатог технократе и плутократе Илона Маска представља пропаганду, научничко занесењаштво или нешто треће, па, може бити, и рационално предвидиву реалну футуролошку перспективу, зависиће и од људи, од њихове вере и разума, али несравњиво више од премудрог и човекољубивог Промисла Божјег, од Бога љубави „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (IТим. 2, 4; ср. IIТим. 2, 25 и Тит. 1, 1).

Много тога што се тиче вештачке интелигенције и њеног даљег развоја налази се под знаком питања јер још нисмо потпуно сигурни са чиме се суочавамо. Какав утицај ће, на пример, вештачка интелигенција имати на запошљавање и економију у свету, а посебно код нас, у светлу предвиђања Фондације за развој науке да ће у Србији због напретка вештачке интелигенције убрзо бити угашено седамдесетак хиљада радних места?

Будућност људског рода, можда и пре него што очекујемо, биће веома промењена употребом и више него вероватном злоупотребом вештачке интелигенције

Још једно питање, важније од претходног: да ли ће вештачка интелигенција повећати или још више ограничити људске слободе, а власницима рачунарских компанија, помоћу алгоритама, омогућити још већу контролу свих људских делатности? Кад је реч о људским слободама, посебно ваља нагласити питање елементарне приватности свакога грађанина – на улици, у јавном простору, у дому, на радном месту и где год се налазимо поред дигиталних уређаја повезаних са интернетом, који нас непрестано слушају, а поједини и снимају.

У оптицају су, штавише, и квазинаучна маштања о превазилажењу смрти помоћу технолошких достигнућа. Њих бих најрадије дефинисао као својеобразно понављање прагреха, греха наших прародитеља Адама и Еве, и пренебрегавање јеванђелске истине да је „дар Божји живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем” (Римљ. 6, 23).

Једна од темâ на овогодишњем Светском економском форуму у Давосу била је тема менталног здравља. „Глобалној елити” је проблем неслућеног пораста депресије и анксиозности у свету и последицâ по економски раст које он оставља – коначно постао тема! Једно од понуђених решења јесте замена човека вештачком интелигенцијом (!). То, наравно, није решење проблема менталног здравља већ чудовишни предлог како решити проблем који брине светску „економску елиту”, проблем производње, тојест успешне експлоатације.

Што се менталног здравља тиче, оваква замена човека – уколико заиста дође до ње – значила би само драматичан пораст броја људи са душевним поремећајима. Као да између нечовечне експлоатације и губитка посла не постоји ниједно друго решење! Свако „решење” које угрожава живот и достојанство човека или, тачније, просто-напросто укида човека исто је што и „коначно решење” питања појединих раса и народа у тоталитарним идеологијама и у историјској пракси појединих моћних држава све до данас.

Оно на чему морамо да инсистирамо јесте да образовање у максимално могућој мери прати и осмишљава технолошке промене. Увек су технолошка достигнућа утицала на развитак образовања: сетимо се колико је развој различитих материјала за писање утицао на записивање изговорене речи, затим проналазак штампе, па различити производи индустријских револуција… Тако ће и вештачка интелигенција олакшати приступ великој количини информација на досад недоступне начине, али и омогућити њихову анализу и сортирање на начин на који раније то није било могуће.

Све ово има своје место у образовању и у другим друштвеним сферама. По томе што наши средњошколци и студенти стално освајају награде и одличја на светским такмичењима математичарâ и информатичарâ знамо да имамо шансу да не будемо на зачељу ове нове технолошке револуције. Можда не све, али много тога зависи од надлежних просветних власти, односно од конкретне одговорне просветно-образовне политике.

У укупном процесу вештачка интелигенција треба да остане само један од алата за обављање широког спектра делатности, али не сме заменити однос учитељâ и ученикâ, деце и родитељâ, мужа и жене, као ни осећање љубави и братства међу људима. Једном речју, Црква никад није априори против некога или нечега, па ни против нових и најновијих научних и технолошких достигнућа, али априори јесте за Некога (за Господа Исуса Христа) и за Нешто (за Његов Завет, за Његово свештено Предање). Sapienti sat (паметноме доста!)

Повремено, до ушију верника и оних који пажљивије прате рад Цркве допиру појмови као што су „академска теологија” и „академски теолози”, који, ако смо их добро разумели, проносе мишљење да би, у складу са овим временом, требало слободније схватати неке црквене догме и прилагођавати им богослужбену праксу. Шта Ви мислите о тој концепцији и о таквој пракси?
– „Академска теологија” и јесте и није проблематична. Ако је схватимо формално или феноменолошки као теологију заступљену на црквеним академским – високошколским или универзитетским – студијама, она самим тим не добија ни прелазну ни негативну оцену. Прелазну или пак лошу оцену добија искључиво на основу свога садржаја, тојест своје аутентичности.

Већина великих светих Отаца и Учитеља Цркве били су, у свом времену, учени питомци највиших просветних завода, профаних и црквених, а ни сви апостоли Христови и аутори новозаветних књига нису били необразовани галилејски рибари – међу њима налазимо и апостола Павла и јеванђелиста Луку, образоване људе јелинистичког доба. Све њих бисмо могли сматрати неком врстом „академских теолога” свога времена.

Није друкчије ни у новијим и најновијим временима – свети Марко Ефески, Никодим Светогорац и други, све до 20. века, који красе имена светог Нектарија Егинског (који је и формално био професор Ризаријеве Богословије у Атини), Филарета Московског, Илариона Троицког, Георгија Флоровског, Владимира Лоског, српских светитеља Јустина Ћелијског (Поповића), Николаја Охридског и Жичког, Иринеја бачког (Ћирића) и толиких других, академски образованих и делатних људи.

Проблематична је у самој ствари такозвана научна теологија која сама себе представља као теологију независну од Цркве, теологију којој нису потребне молитва и богослужење, у крајњој линији ни вера у Бога, Који ваљда треба и Сâм да се осети почаствованим што је Његов „култ” предмет њеног „објективног” и „систематског” истраживања чији резултати ће обавезно бити изложени у „научној” и „јавној” сфери.

Однедавно смо, нажалост, и ми Срби „усрећени” наступом такве теологије, боље рећи антитеологије, па и ђавологије. Овакву теологију, лажно названу теологијом, у наше време нико није тако успешно извргао критици и руглу као почивши велики руски и свеправославни теолог отац Александар Шмеман у свом тротомном дневнику, издатом и у беспрекорном српском преводу. Он је, међутим, и нехотице изазвао извесну забуну тиме што је синтагме научна теологија и академска теологија по правилу користио као синониме.

Црква никад није априори против некога или нечега, па ни против најновијих технолошких достигнућа, али априори јесте за Некога (за Господа Исуса Христа)

Јесте, додуше, чињеница да се феномен „научне теологије” најчешће јавља у амбијенту „академске теологије”, али тиме њихово априорно поистовећивање ниуколико није оправдано. Бити теолог Цркве и академски теолог принципијелно не искључује једно друго док бити теолог Цркве и научни теолог у горе изнетом смислу представља оксиморон, бесмислицу, контрадикцију in adiecto. У вези са овом темом свима топло препоручујем да прочитају беседу Његове Светости нашега Патријарха изговорену приликом примања почасног доктората на Московској духовној академији и текст свештеника Слободана Лукића, који Богу и Роду служи на српском Приморју, под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква?”, па и моја скромна излагања поводом јубилејâ Светог аве Јустина Ћелијског, изговорена у току протекле године Господње.

Мој непосредни одговор на Ваше питање гласи: није могуће „слободније схватање црквене догме”, као ни аналогно „прилагођавање богослужбене праксе”. По мени, неопходно је савесно и одговорно схватање црквене догме, као и прилагођавање свих нас богослужбеној пракси наше свете Цркве. Рекох и душу спасох.

Међу занимљивијим догађајима који су се десили минуле године била је и посета поглавара монофизитске Коптске Цркве, Патријарха Столице Светога Марка и папе александријског Тавадроса II који је почетком маја био у Београду као гост наше државе. Примио га је патријарх Порфирије, као и представници наше владе. Он је присуствовао литургији у Храму Светога Саве. У сусрету великодостојникâ двеју Цркава, како је саопштено, разговарало се о положају хришћана у овом времену. Шта су представници двеју Цркава које не живе у канонском јединству могли да сазнају једни од других и је ли се говорило о начинима како да се две Цркве приближе?
– Најпре желим да дам кратко објашњење имена и титуле високог госта, као и основне податке о његовој Цркви. Име Тавадрос је, колико видим, варијација грчког имена Теóдорос, посрбљено, гласило би Теодор. Титула папа и патријарх је традиционална титула александријских архиепископа, како наших, православних, тако и коптских. У титулатури поглавара Римокатоличке Цркве, поред основне изворне титуле епископ Рима, од старинâ стоји и титула патријарх Запада, а уз име му обавезно иде и именица папа, поникла на Истоку, у семитској средини.

Папа значи исто што и поп – значи отац. Да је то првобитно била иста реч лепо се види на грчком предлошку: пáпас је папа, а папáс је поп, свештеник (на Светој Гори и јеромонах). Разлика је само у нагласку. Ево и једне шаљиве историје. Један грчки владика строго критикује неког свештеника, али му овај непримереним тоном узвраћа. На то ће владика: „Не можеш ми тим тоном одговарати. Ти си поп, а не папа!” (и́се папáс, óхи пáпас).

У првим вековима хришћанске историје почасни назив папе је коришћен доста слободно и широко, и то не само за угледне или пак омиљене епископе него и за истакнуте духовнике, најчешће свештеномонахе, али се до данас одржао само за предстојатеље Римске Цркве и Александријске Патријаршије. Притом Римска Црква описује себе и као „Петрову столицу”, „Свету Столицу” и слично, а Александријска себе као „столицу (трон, катедру) апостола Марка”.

Није могуће „слободније схватање црквене догме”, као ни аналогно „прилагођавање богослужбене праксе”

Иначе, сâм термин Копти значи, једноставно, Египћани: Копти су заправо староседеоци Египта који су прихватили језик арабљанских завојевача (задржавши делимично свој египатски или коптски језик у богослужбеној употреби), али не и њихову веру, ислам, оставши, до данас, хришћани. Коптска Црква је уствари Црква Египта, духовно жива и снажна, с обзиром на тринаест векова живота под влашћу муслиманâ релативно многољудна (између петнаест и двадесет милиона верникâ), и водећа Црква у породици или заједници оних Цркава Истока које себе доживљавају као Православне Цркве премда не признају свих седам васељенских сабора које признаје и поштује наша, Православна, Црква него само прва три васељенска сабора.

Зато их данас више нико не апострофира као „монофизитске Цркве”, али их ипак сви, на овај или онај начин, разликују од традиционалних („византијских”) Православних Цркава, називајући ове „источним” (eastern), а њих „оријенталним” (oriental) Православним Црквама. Уобичајени технички термин за њих је данас термин дохалкидонске Цркве или, можда нешто ређе, антихалкидонске Цркве.

Тако су назване зато што четвртом васељенском сабору, одржаном 451. године у Халкидону надомак Цариграда, на малоазијској страни (данас је то део Истамбула), нису признале статус васељенског сабора и од тада нису у литургијском и канонском општењу са „халкидонским” Црквама, у које, поред Православних Цркава, убрајају и Римокатоличку и друге.

До пада источних провинција Римског или Ромејског Царства (Византије) под муслиманску арапску власт, у седмом веку, православне или католике (тада су то били синоними) називали су, помало подругљиво, мелхитима, тојест људима који исповедају „цареву веру”. У оквиру нашег разговора није, разуме се, могуће приказати природу и токове давних догматских спорова о Личности Христовој – да ли је Он само Бог или Личност Која има једну, божанску, природу, упркос историјском јављању у обличју човека (монофизитизам), или Богочовек, једна Личност која има две природе, божанску и човечанску (халкидонска православна христологија).

Колико познајем и схватам ову богословску проблематику, монофизитско учење у „чистом виду” је и у петом веку, у јеку христолошких спорова, заступала екстремна струја међу противницима халкидонског сабора док су разне фракције заступале конфузне, недовољно артикулисане и узајамно опречне христологије, не увек православне, али не и сасвим монофизитске.

Примера ради, неки су били спремни да прихвате догматски став да је Христос Један „из двеју природа”, али не и да је Један „у двема природама”. Поред осталих разлога за неразумевање и поводâ за надгорњавање ту је постојао и тривијалан разлог и повод – осим Гркâ у етничком или пак културолошком смислу, већина у Египту није могла да схвати финесе и нијансе грчке теолошке терминологије, као што касније ни већина на Западу није могла да их схвати у спору око додатка Filioque у Символу вере, где наспрам неколико грчких глагола са изнијансираним значењима постоји само један латински, procedеre.

Не тврдим да су помоћу вишегодишњег богословског дијалога превазиђени сви неспоразуми и да је њихова и наша христологија потпуно иста, али тврдим, из личног искуства, да савремени Копти и остали дохалкидонци или антихалкидонци нису класични монофизити. У своје време, када је блажене успомене Патријарх српски Павле извршио званичну посету Александријској Патријаршији, после његовог сусрета са православним Папом и Патријархом александријским уприличен је и званични сусрет са коптским Папом и Патријархом александријским.

Тада је то био светски познати папа Шенуда III. Имао сам част и благослов да том приликом будем у пратњи нашега патријарха. Сећам се, као да је то јуче било, како се одвијао сусрет. Шенуда као домаћин је нашем Патријарху упутио овакву добродошлицу: „Ваша Светости, поздрављам Вас у име нашега Једнога и Јединога Спаситеља, Господа Исуса Христа, савршеног у Његовом Божанству и савршеног у Његовом човечанском бићу” (perfect in His divinity and perfect in His humanity).

Ово није био куртоазни поздрав него исповедање вере којим је Шенуда желео да поручи: ми смо исте вере! Богословски дијалог треба наставити, али достигнути ниво не треба занемарити. У самој ствари, „дохалкидонске” Цркве су нам најближе, ближе и од Римокатоличке Цркве.

Напослетку, ево обећаних основних података о Александријској Цркви. Град Александрија, назван по Александру Великом, основан је 332/331. године пре Христа наспрам острва Фарос на обали Средоземног мора, са две луке. Птолемеј I Сотир је проглашава за престоницу Египта, а Римљани је освајају 30. године пре Христа. Александрија, чисто грчки град, постаје не само велики трговачки и привредни центар Империје него и културно средиште. У њој се развија философија, најпре неопитагорејство, а онда неоплатонизам (оснивач Амоније Сакас, 200. године по Христу; најважнији представник Плотин, 204. – 269 године по Христу) који цвета до 529 године по Христу, када цар Јустинијан своијим декретом забрањује свако даље бављење философијом.

У Александрији је била присутна моћна и многољудна јеврејска заједница, у чијем оквиру је деловао и духовни покрет који је стремио ка синтези између јудаизма и грчке философије, а протагониста му је био Филон Александријски (25. пре Христа – 50. по Христу). Главни плод александријског јудејства био је превод Старог Завета са јеврејског на грчки, познат као „превод Седамдесеторице” (Septuaginta).

Оснивач Александријске Цркве био је свети апостол и јеванђелист Марко (+ 63. по Христу), а у Новом Завету се спомиње и „Јудејин по имену Аполос, родом из Александрије” (Дела ап. 18, 24 и у неким Посланицама), апостол из ширег апостолског круга, тојест из броја седамдесеторице апостолâ. Њен први гонитељ био је цар Септимије Север (од 202. године по Христу па надаље), а велика гоњења су уследила у трећем веку, у време Декија и његових наследника, и трајала су, са прекидима, све до Диоклецијана и Галерија, тојест до 305. године по Христу.

Иронијом историје, већ у истом веку је цар Теодосије Велики наредио прогон паганâ и уништавање њихових храмова и идола. Египат је у хришћанској васељени вековима био славан по процвату монаштва и монашке литературе (Лествица, Лавсаик, Изреке Отаца, Житије Антонија Великог и други списи и данас су омиљено духовно штиво у манастирима Истока и Запада), као и по тумачењу Светога Писма (Александријска катихетска школа) и развоју теолошке мисли (александријски Оци Климент, Атанасије, Кирил и други), али и неславан због бујања јеретичких учења (гностицизам, савелијевство, аријанство, монофизитство, монотелитство, једним делом и оригенизам…) и апокрифне литературе.

На крају ваља нагласити да је на ранг-листи Цркава према почасним „преимућствима” и „првенствима” Александријска Црква заузимала високо друго место, одмах после Римске, све до 381. године, када је други васељенски сабор то место доделио Цркви Константинопоља или Новог Рима као нове престонице Римске Империје.

О разговору између Његове Светости нашег Патријарха и његовог саговорника блажењејшег патријарха Тавадроса не могу Вам рећи нешто нарочито јер нисам био присутан том приликом, али оно што знам јесте да је главна тема била страдање и мучеништво хришћана на Блиском и Средњем Истоку у наше дане, у перспективи молитвене састрадалне љубави према њима, моралне подршке и сваке врсте помоћи.

КРАЈ.

Интервју за „Печат“ водио Милорад Вучелић

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Епархија бачка