Ендру Корибко: Свиће нова зора у Црној Гори

Демократија је дуго била потиснута у овој држави на Јадранском мору, али је на посљедњим изборима најзад добила маха пошто је људима разнородних политичких увјерења коначно дозлогрдио Ђукановић послије покушаја да отимањем Црквене имовине убрза претходно фазно спровођени Србоцид

Пише: Ендру Корибко

„Ноћ је најцрња пред свитање.“ Мало гдје на кугли земаљској је то у скоријој прошлости било истинитије него у мајушној балканској држави Црној Гори, гдје је тзв. Демократска партија социјалиста управо изгубила изборе, први пут од краја комунизма. Мило Ђукановић је досад водио државу као мафијашку фирму, уз пуну подршку Запада захваљујући свом саучествовању у растакању бивше Југославије. Под његовом чврстом руком власт је на сва звона разглашавала теорију да је црногорски идентитет различит од српског, правећи тако подлогу за одвајање од Србије, у чему је Ђукановић 2006. и успјео, посредством референдума који су неки сматрали преваром, узимајући у обзир његову општепознату склоност сличним радњама. Године 2017. је Црну Гору угурао у НАТО, оптуживши годину дана раније Русију да припрема државни удар против њега. Све то допринијело је порасту народног незадовољства, али је кап која је прелила чашу био његов скорашњи рат против Српске православне цркве, што је подстакло народ на отворену побуну.

Ђукановић је прошле године кроз скупштину прогурао закон који му омогућава да заплијени сву имовину СПЦ за коју се прије 1918. није могло доказати право власништва, настојећи да доврши стварање тзв. Црногорске православне цркве. Како је Јован Радовић, свештеник из Острога, рекао Блумбергу марта ове године, „никад у историји jедан атеиста и комуниста није направио цркву“, али је тако нешто дјеловало застрашујуће стварно, све док ДПС први пут није изгубио изборе. Црногорци, од којих многи себе и даље сматрају Србима, протеклих мјесеци изашли су на улице у знак протеста против донесеног закона. Схватили су да су предстојећи избори за њих бити или не бити – или ће се демократски ослободити дугогодишњег вође и сачувати драгоцјену вјерску историју или ће бити на путу да изгубе све. У овом потоњем, најгорем случају друштвени експеримент, који се против њихове воље над њима спроводи посљедњих тридесет година, наставио би се до тачке кад би српском идентитету у Црној Гори запријетило потпуно брисање из историје Црне Горе, иако је то једна од историјских колијевки српске цивилизације.

Ваља примијетити да се слично, мада у насилнијем виду, дешава и у сусједној српској покрајини Косово и Метохија, под окупацијом НАТО. Разлика је што је у Црној Гори на дјелу покушај да се Срби натјерају да сами избришу сопствену историју (или да се бар том не противе), док се на Косову и Метохији то чини такозваним „оружјем за масовне миграције“, на Балкану први пут примијењеним под Титом, из стратешких политичких разлога. Ако црногорски модел успије, неће се моћи спријечити његова примјена и на остатак уже Србије, по могућности доводећи до стварања више сепаратистичких идентитета попут црногорског у разним дијеловима Србије, на основу тог што су у питању наводно и „други народи“. Тај процес прекрајања идентитета могао би довести до брисања свега српског, док се и сама ријеч Србија не почне сматрати „застарјелим појмом“ за малу и више непостојећу тзв. „тамницу народа“. И те како свјесни овог културолошког, вјерског, а можда и етничког геноцида над собом, већина оних који се не сматрају Црногорцима махом је гласала против ДПС.

Демократија је дуго била потиснута у овој држави на Јадранском мору, али је на посљедњим изборима најзад добила маха пошто је људима разнородних политичких увјерења коначно дозлогрдио Ђукановић послије покушаја да отимањем Црквене имовине убрза претходно фазно спровођени Србоцид. То је била кап која је прелила чашу и коју није хтјео да трпи чак ни најпасивнији дио становништва.

Како поменусмо, „ноћ је најцрња пред свитање“, и мркли мрак претходних девет мјесеци коначно је утро пут новом добу у ком се Срби више не морају плашити потпуног брисања свог сопства. Зора истинске демократије у Црној Гори доказује да се западни пројекти идентитетског инжињеринга могу побиједити ако постоји довољно духовне снаге.

Извор: Стање ствари