Ендрју Корибко: Забрана УПЦ и проблеми украјинског идентитета

Сама чињеница да је УПЦ и даље највећа верска организација у земљи, упркос свему што је Кијев урадио у протеклој деценији, доказује колико је „умерена“ верзија украјинства заиста популарна у поређењу са оном која је радикално антируска

Украјинска Рада је раније ове недеље усвојила Закон о забрани Украјинске православне цркве до средине следеће године ако не прекине све везе са Руском православном црквом (РПЦ). Кијев је оптужио УПЦ да је под утицајем РПЦ иако је она почетком 2022. прогласила пуну аутономију од Руске православне цркве. Власти предвиђају да се УПЦ замени Православном црквом Украјине (ПЦУ) коју је Васељенска патријаршија на контроверзан начин признала као аутокефалну 2019. године.

Читаоци могу сазнати више о овој компликованој теми у детаљном чланку РТ-а из августа прошле године, који носи наслов: „ О последњем крсташком рату: Како је сукоб између Русије и Запада подстакао велики раскол у Православној хришћанској цркви“. Све што је довољно да просечан читалац зна јесте да је Православна црква Украјине (ПЦУ) део украјинских напора, које подржава Запад, да након 2014. године створи антируски национални идентитет, што укључује ограничавање права на руски језик и произвољан прогон оних који га још увек говоре у јавности.
Природа украјинског идентитета

Вредело би прочитати Путинов чувени текст из лета 2021. године „О историјском јединству Руса и Украјинаца“ ако желите разумети како је настао засебан украјински идентитет, који на почетку није био радикално антируски. Укратко, то је у великој мери био резултат некадашњег колапса Кијевске Русије, након чега је њено средиште, које је данас познато као Украјина, пало под литвански, а потом и пољски утицај. Затим су уследили неки аустријски, царски немачки, нацистички, а сада и амерички утицаји.

Током векова, језичке разлике су се развијале између „домородачких” становника овог дела те бивше државе-цивилизације и њених североисточних крајева, одакле је настала будућа Руска империја. Те језичке разлике су касније упарене са различитим историјским искуствима како би се формирао посебан украјински идентитет. Уместо да славе своју блискост са Русијом због заједничких корена, ултра-националисти су агресивно преувеличавали, па чак и производили разлике, како би формирали „негативни национализам“.

Под тим се подразумева да је украјински идентитет, делимично и „сам од себе“ услед деловања локалних демагога, али нарочито као резултат поменутих страних утицаја, постао дефинисан једино по томе колико је наводно другачији од руског. Тај тренд је претворио Украјину и Украјинце који су прихватили овај облик идентитета у геополитичке „проксије“ (заступнике) иностраних сила против Русије, при чему се овај процес, који је повезан са америчком подршком без преседана, убрзао након „Евромајдана“.

Да буде јасно, Путин није против засебног украјинског идентитета као таквог. То доказује оно што је написао у свом поменутом тексту о овој теми: „Ствари се мењају: земље и заједнице нису изузетак. Наравно, неки део једног народа у процесу свог развоја, под утицајем низа разлога и историјских околности, може у одређеном тренутку постати свестан себе као посебне нације. Како то треба да третирамо? Одговор је само један: с поштовањем!“

Он је, међутим, одмах додао да овај новоформирани идентитет не сме да буде наоружан против Русије, иако се то, нажалост, догодило са Украјином. Најновија илустрација тога је Закон који је описан на почетку ове анализе о забрани УПЦ до средине следеће године под лажним изговором да делује као пуномоћник РПЦ у земљи. Прави разлог, који читалац након претходног параграфа може боље да разуме, јесте несигурност Украјине.
„Умерена већина“

Њени лидери не могу да прихвате да значајан део становништва одбија да се повинује „негативном национализму“ који су им агресивно наметнули од 2014. године уз америчку подршку и што људи настављају да иду на богослужења у цркве УПЦ уместо у ПЦУ. Сходно томе, сумњају да њихова идеолошка мисија није била ни приближно тако успешна као што су је јавно представљали, и страхују да би све што су радили у протеклој деценији могло да се преокрене ако изгубе власт.

У суштини, велики део Украјинаца не жели да се опсесивно бави идентитетским разликама у односу на Русију, што не мора да значи да су ти људи „проруски“ опредељени у политичком смислу, али свакако нису ни етнички русофоби попут људи из батаљона Азов. Они можда не одобравају руску специјалну операцију, али не воле ни украјински режим који је дошао на власт после 2014. године. Ови такозвани „умерени“ грађани не желе да се боре за Украјину против Русије, али не желе ни да се упуштају у саботаже против власти у Кијеву.

Неки се можда потајно надају да ће Русија збацити Зеленског, али су се помирили са животом под њим и његовим наследницима ако се то не догоди. Њихова влада их сматра претњом управо зато што не мрзе Русију, за шта власти сумњиче УПЦ (која је наводно под утицајем РПЦ) да их је индоктринирала „пропагандом Кремља“ . Реалност је ипак да су ти људи самостално дошли до својих ставова.

Без обзира на то, Кијев је агресивно спреман да уништи УПЦ како би потом натерао оне своје грађане који иду у њене цркве да то чине у ПЦУ, одакле би били изложени антируској пропаганди у очекивању да ће на крају замрзети Русију. Ако овај план не успе, онда ће Кијев остати у својеврсној параноји да би „умерени“ део становништва једног дана могао кренути у побуну, радикализован политиком насилне регрутације, погоршањем економских услова и „пропагандом Кремља“.

Оно са чиме Зеленски и његова клика никако не могу да се помире јесте чињеница да они „умерени“ у украјинском друштву прихватају оригинални украјински идентитет, који себе сматра одвојеним од Русије, али и даље пријатељским према тој држави, док кијевски режим подржава верзију идентитета која је вештачки произведена под демагошким и страним утицајима. Сама чињеница да је УПЦ и даље највећа верска организација у земљи, упркос свему што је Кијев урадио у протеклој деценији, доказује колико је „умерена“ верзија заиста популарна у поређењу са радикалном.