Ендрју Корибко: ШОС, БРИКС и промена глобалног поретка

Недавни самит лидера Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Тјенђину поново је скренуо пажњу на ову организацију, која је првобитно настала као форум за решавање граничних спорова између Кине и бивших совјетских република, али се у међувремену развила у хибридну безбедносно-економску групу.

Више од двадесет лидера присуствовало је томе догађају. Међу њима је био и индијски премијер Нарендра Моди, који је први пут после седам година посетио Кину. Медији ван Запада поздравили су самит као прекретницу у глобалној системској транзицији ка мултиполарности.

Иако ШОС делује живље него икада – делимично захваљујући приближавању Кине и Индије, које је, иронично, подстакнуто од стране Сједињених Држава – и БРИКС је постао глобално препознатљиво име. Обе ове организације ће вероватно утицати на промену глобалног управљања постепено, а не нагло, како неки очекују.

Пре свега, ове организације чине веома разнолике чланице, које у стварности могу да се сложе само око општих области сарадње. Чак и у тим случајевима, договори су строго добровољни и немају обавезујућу правну снагу.

Оно што уједињује земље чланице ШОС-а и БРИКС-а – од којих се многе сада преклапају по чланству и партнерству – јесте заједнички циљ да се разбије фактички монопол Запада над глобалним управљањем, како би ствари постале праведније за „Светску већину„.

У том циљу, државе настоје да убрзају финансијску мултиполарност преко БРИКС-а како би стекле утицај потребан за спровођење реформи. ШОС се, са друге стране, фокусира на спречавање сценарија унутрашње нестабилности који би могли угрозити те дугорочне циљеве.

Ипак, БРИКС банка и даље поштује западне санкције против Русије, углавном због сложене економске међузависности већине чланица са Западом. То уједно објашњава и њихову уздржаност када је реч о убрзању процеса дедоларизације.

Што се тиче ШОС-а, њени механизми размене обавештајних података ограничени су на неконвенционалне претње, као што су тероризам, сепаратизам и екстремизам, а у великој мери су ослабљени ривалством између Индије и Пакистана. Истовремено, забринутости око суверенитета међу чланицама спречавају организацију да се развије у савез сличан Варшавском пакту.

Упркос овим ограничењима, Светска већина и даље сарађује ближе него икада како би постепено трансформисала глобално управљање. Тај циљ је постао посебно хитан услед нехајне употребе силе у ери „Трампа 2.0“ (случај Ирана и претњи Венецуели), као и због трговинских ратова и увођења царина.

Кина можда има централну улогу у тим напорима, али то не значи да је потпуно доминантна. Јер у супротном, поносно суверене државе као што су Индија и Русија не би подржавале такве иницијативе.

Процеси који су у току захтеваће значајно време да се доврше – можда чак и читаву генерацију или више – пре свега због сложене економске међузависности коју водеће земље попут Кине и Индије одржавају са Западом. Нагло прекидање тих веза нанело би огромну штету њиховим сопственим интересима.

Зато би посматрачи требало да ублаже сва нереална очекивања о брзом преласку ка потпуној мултиполарности, како не би доживели дубоко разочарање, па чак и обесхрабрење.

Ако говоримо о будућности, могло би се казати да ће глобално управљање бити обликовано борбом између Запада и Светске већине – при чему једни настоје да сачувају свој фактички монопол, а други теже да систем постепено реформишу и врате му основе засноване на УН систему, иако са одређеним изменама.

На крају, ниједна максималистичка визија можда неће у потпуности заживети. Ипак, алтернативне институције усмерене на одређене регионе – попут ШОС-а у оквиру Евроазије и Афричке уније у оквиру Африке – могле би постепено да замене УН у појединим областима.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Извор: korybko.substack.com

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Prime Minister’s Office (GODL-India)