Ендрју Корибко: Хегемонистичке амбиције Олафа Шолца

Није погрешио сиви пољски кардинал, Јарослав Каћински, када је недавно упозорио на немачку доминацију Европом – његови коментари су били одјек оних од пре годину дана, када је оптужио Немачку да жели да изгради „Четврти рајх”. Његова земља је претходно појачала изјаве о војној претњи средњој Европи од суседне Немачке, јер је Варшава тако консолидовала свој регионални утицај. А манифест канцелара Олафа Шолца за часопис Форин аферс доказује да Берлин заиста гаји хегемонистичке амбиције.

Под насловом „Глобални Zeitenwende: Како избећи Нови хладни рат у многополарној ери”, немачки лидер је артикулисао низ средстава које је, де факто лидер ЕУ, спреман да употреби за свеобухватно учвршћивање њеног утицаја у блоку, на основу наводне реакције на украјински сукоб. Прва трећина текста је само објашњење како је све дошло до ове тачке из перспективе његове владе, али онда прелази на причу о опипљивим политичким стратегијама.

Према Шолцовим речима, „нова улога Немачке захтеваће нову стратешку културу, а стратегија националне безбедности – коју ће моја влада усвојити за неколико месеци – ће одражавати ову чињеницу”, што је оквир за све што следи у његовом чланку. Русија је примарна мета ове стратегије, што је канцелар и показао објављујући да ће „водеће питање бити о томе са којим се претњама ми и наши савезници морамо суочавати у Европи, пре свих од стране Русије”.

Затим се потапшао по рамену због усвајања уставних реформи раније ове године, како би олакшао планове његове владе да трошкове за модернизацију Бундесвера повећа за око 100 милијарди долара, што је исправно описао као „знак најоштрије промене у немачкој безбедносној политици од оснивања Бундесвера 1955. године”. Два одсто БДП ће, такође, бити уложено у одбрану у складу са претходним захтевима Сједињених Држава од НАТО  партнера.

Такмичење са Пољском

У складу са војним јачањем Немачке после Другог светског рата, које је без преседана, јесте и Шолцова политика промене раније одлуке да се не извози оружје у зоне активних сукоба, а све да би наоружао Кијев. И не само то, већ ће његова земља обучавати и читаву бригаду украјинских трупа на својој територији, као део нове мисије ЕУ уз коју иде и савремено немачко наоружање као замена оружја из совјетског доба, које су земље бившег Варшавског блока давале Кијеву.

Шолц је рекао и да је, изван својих граница, „Немачка значајно повећала своје присуство на источном крилу НАТО пакта, појачавајући борбену групу НАТО у Литванији коју предводи и одредивши бригаду која ће осигуравати безбедност те земље. Немачка, такође, доприноси трупама у борбеној групи НАТО у Словачкој, а немачко ваздухопловство помаже у надгледању и обезбеђивању ваздушног простора у Естонији и Пољској. У међувремену, немачка морнарица је учествовала у НАТО активностима одвраћања и одбране у Балтичком мору”.

Канцелар Шолц је изазвао посебну забринутост истичући да ће „Немачка наставити да подржава своју посвећеност заједничким аранжманима НАТО о нуклеарној енергији, укључујући куповину борбених авиона Ф-35 са двоструком способношћу”, што ће сасвим сигурно узнемирити Русију. Сасвим је јасно да су Шолцове намере да се Немачка такмичи са Пољском као главним војним заступником интереса Сједињених Држава у ЕУ, при чему се он нада да ће импресивније војне способности Берлина и постојеће нуклеарно партнерство са Вашингтоном донети још већу предност у односу на Варшаву.

План за Западни Балкан

Ово запажање не треба тумачити као намеру да се ревидира геополитички исход Другог светског рата, како су неки у Пољској спекулисали у вези са оним што називају „поново враћеним територијама”, које сада чине њену границу са Немачком. Пре ће бити да то само значи да Немачка постаје све самоуверенија у стицању веће војне моћи у смислу свеобухватног јачања одбрамбених способности њених партнера, на захтев руководства тих земаља, иако је истина да ту постоји и ризик да их тако учини вазалима.

Више је него вероватно да ће Шолц настојати да ову, потпуно исту стратегију, преслика широм Западног Балкана након коначног чланства тих држава у ЕУ – коју дефакто предводи Немачка – и након окончања такозваног Берлинског процеса о чијем је оживљавању писао у свом чланку. Упркос признавању чињенице о потешкоћама у пријему нових чланова ЕУ, немачки канцелар је говорио о обећању о исходу овог процеса и јачању потенцијала блока како би поставио нове глобалне стандарде у трговини, животној средини, итд.

Овај амбициозни програм ће, истиче Шолц, бити унапређен кроз пуну сарадњу са Француском, коју описује као „заступање заједничке визије о јакој и сувереној ЕУ”. Такође је рекао и да се миграциона и фискална политика морају реформисати како би се спречило да спољне силе, попут Русије, наводно погоршају поделе унутар блока. Његово предложено решење за рационализацију напретка по овим осетљивим питањима је „уклањање могућности појединачних земаља да ставе вето на одређене мере”.

Бетонирање утицаја

Нема другог начина да се опише поменута реформа него као политичка игру моћи без преседана, на коју су раније упозоравале Мађарска и Пољска. Ако реформа буде успешна, исход ће бити потпуно потчињавање свих чланица ЕУ француско-немачком дуополу, чиме ће се уклонити и последњи остаци суверенитета у остатку ЕУ. Другим речима, ова осовина великих сила постаће једина важна у Европи.

За мање државе ће бити готово немогуће да икада поврате своја изгубљена права у случају да Немачка у будућности преузме непосредну контролу над њиховим војскама, а Шолцов предлог за стандардизацију система наоружања ЕУ веома снажно указује да ће се то неизбежно догодити. Такво растуће војно присуство хегемона у успону дуж источне периферије блока, о којем Шолц пише у чланку, могло би неизбежно довести до поменутог исхода, у циљу да се зацементира политички утицај Берлина.

Сличне такозване „завере о државним ударима”, попут оне за коју немачке власти тврде да су је осујетиле у среду, могле би да постану повод и изговор да Немачка преузме непосредну контролу над војскама земаља средње Европе на основу тога што им, наводно, помаже да одрже и обезбеде „закон и поредак”. С обзиром да би те снаге до тада могле и да стандардизују своје системе наоружања, биле би савршено интероперабилне са немачким, посебно ако би до тада већ извеле више заједничких вежби.

Прећутна подршка газде

Остатак Шолцовог чланка је понешто говорио о предстојећем наступу Немачке према Кини, али ти планови нису тако непосредно значајни за хегемонистичке амбиције његове земље, као они које је спреман да спроведе против Русије, те ће стога остати ван оквира ове анализе. Након прегледа до сада изнетих увида, јасно је да је „вековни план Немачке за преузимање контроле над Европом скоро завршен”, а сваким даном се смањује вероватноћа да се овај сценарио не реализује.

Немачки лидер је управо објавио нешто што се може тумачити и као његов манифест, у којем објашњава зашто његова земља, наводно, мора да врати свој ранији хегемонски статус. Манифест је објављен не било где – него у часопису Форин аферс (Foreign Affairs) – којим управља Савет за спољне послове (Council on Foreign Affairs) и који се сматра једном од најутицајнијих платформи за обликовање политике западне златне милијарде, предвођене Сједињеним Државама. Сама чињеница да они публикују и Шолцов манифест може се сматрати прећутном подршком овог новохладноратовског блока хегемонистичким амбицијама Немачке.

Закључак је да Америка тежи да обнови своју опадајућу униполарну хегемонију помажући хегемонистичко оживљавање Немачке, како би се ослонила на ту земљу као на свог главног заступника у стратегији „Предводити са зачеља” (Lead From Behind – LFB) и управљању напорима златне милијарде у Европи за обуздавање Русије. Циљ ове политике је да се Сједињеним Државама омогући да се више усредсреде на ширење НАТО пакта на азијско-пацифички регион, како би могле да напредују у напорима у обуздавању Кине у другом делу Евроазије.

Тај почетни развој има за циљ да учини вероватнијим да Народна Република Кина пристане на америчке услове у низу међусобних компромиса како би се успоставила равнотежа утицаја, која ће на крају постати „нова нормалност”. За ове две суперсиле је важно да остваре опипљив напредак у вези са Новим детантом, уочи планираног путовања државног секретара Блинкена у Пекинг негде почетком следеће године – дакле након објављивања Шолцовог манифеста у часопису Форин аферс.

Велики стратешки контекст у оквиру којег је Шолц артикулисао немачке хегемонистичке амбиције је, у ствари, олакшавање америчком газди постепеним преусмеравањем његове пажње са западне Евроазије на њену источну половину, јер његова земља преузима улогу главног европског заступника америчке стратегије „Предводити са зачеља” у обуздавању Русије. Овакав след догађаја за јачање западног обуздавања Кине прећутно подржава елита златне милијарде – о чему сведочи и Форин аферс који је објавио Шолцов чланак – чиме се потврђује да се ради на плану Сједињених Држава.