Ендрју Деј: Трампова „срећа” престаје у Ирану

Official White House Photo by Daniel Torok

Не можете рећи да вас The American Conservative није упозорио. Учинили смо све што је било у нашој моћи да зауставимо овај бесмислени рат против Ирана. Све, осим да изнад зграде наше редакције у Вашингтону развијемо огромну белу заставу с натписом: „Не чините то, господине председниче – следи катастрофа!“ (И то само зато што нам станодавац не допушта приступ крову.)

Сада, када је председник Доналд Трамп покренуо овај неразумни рат и свесно закорачио у сусрет катастрофи, не пада нам на памет да истакнемо белу заставу политичке предаје. Наш став, сада још одлучнији, гласи: повуците се одмах, господине председниче, јер у супротном, катастрофа ће бити још већа.

Трамп никада није био склон томе да се задржава на могућим лошим последицама одважних потеза, нити да признаје грешке, па чак ни да себе види као некога ко је, попут свих нас, природно подложан хировима. Та црта његове јавне личности постала је још израженија након покушаја атентата у јулу 2024. године, када је мало померање главе учинило да метак, уместо да му разнесе лобању, само окрзне десно уво. У свом инаугурационом говору Трамп је изјавио: „Бог ме је спасао да бих поново учинио Америку великом.“

Током свог другог мандата, чланови Трамповог кабинета и његове одушевљене присталице све чешће су га представљали као готово мистично биће, чији политички и финансијски успеси сведоче о некаквој натприродној способности да нижe победе и порази непријатеље. Та перцепција додатно је ојачала након успешне војне операције у Венецуели овог јануара, када су америчке специјалне снаге отеле тадашњег председника Николаса Мадура, оставивши утисак да је Трамп маестралан врховни командант.

Последице рата

Судећи по недавном разговору на ABC News између водитеља Џорџа Стефанопулоса и дописника Џонатана Карла, и сам Трамп и даље негује такву слику о себи:

„Стефанопулос: Председник је обећао да ће Сједињене Државе држати подаље од ратова у иностранству, али у овом тренутку ниједан савремени председник није наредио више војних удара на већи број земаља од Доналда Трампа.

Карл: Морам да вам кажем, Џорџе, разговарао сам са председником и звучао ми је као човек који се осећа непобедиво… Рекао ми је: ‘Нико осим мене ово није могао да изведе, и ви то знате.’ Штавише, Џорџе, наговестио је да га је успех у Венецуели учинио мање спремним да прихвати уступке које је Иран понудио у завршној рунди преговора.“

Очигледно је да Трамп и даље верује да поседује додир митског краља Миде, да је геополитички геније способан да сатре подлу Исламску Републику и донесе „слободу“ Иранцима, што је, према наводима Washington Posta, прогласио својим врхунским приоритетом приликом покретања рата.

Међутим, досадашњи исходи борбених операција нимало не уливају поверење да се на Блиском истоку рађа некакво златно доба. Напротив: након што је у раним јутарњим часовима у суботу отпочео заједнички америчко-израелски напад, Техеран је одговорио распламсавањем читавог региона, гађајући америчке базе, али и цивилне и комерцијалне циљеве. Аеродроми, градска средишта и енергетска тржишта нашли су се у вихору хаоса који је уследио.

То што је Иран „плануо“ и ударио по арапским земљама било је „највеће изненађење“ досадашњег тока рата, навео је Трамп за CNN у понедељак. Не бих баш рекао. Како је The American Conservative месецима уназад упозоравао, Иран је веродостојно претио да ће распламсати читав регион уколико Сједињене Државе и Израел поново нападну, управо како би подигао цену наставка сукоба.

Очигледно је да Трамп и даље верује да поседује додир митског краља Миде и да је геополитички геније

И друге, не баш изненађујуће последице рата стигле су до америчког тла. У Остину, у Тексасу, наоружани нападач сенегалско-америчког порекла, одевен у одећу са мотивом иранске заставе и натписом Property of Allah, убио је троје људи и ранио више од десетак у раним јутарњим часовима у недељу. Допустите ми извесну слободу да претпоставим како је овај злочин био подстакнут новим ратом. The American Conservative је још у јануару упозоравао да би напад на Иран и убиство његовог врховног вође могли изазвати терористичке одмазде.

Трагично – и, опет, предвидиво – већ је шест америчких припадника оружаних снага погинуло у борбама у тренутку када ово пишем. Тачније, најмање шест. По мом суду, Трампове изјаве дате у недељу за New York Times наговестиле су да је био свестан да је стварни број жртава вероватно већи од тадашње званичне бројке, која је износила три. „Ако погледате пројекције – раде се пројекције – то, знате, може бити знатно више од тога“, рекао је Трамп.

Нејасни циљеви

Наравно, дешифровање Трампових изјава постало је још теже откако је отпочела „Операција Епски бес“. У истом интервјуу понудио је оно што је New York Times описао као „неколико наизглед противречних визија“ америчког плана за политичку будућност Ирана: можда ће иранска војска положити оружје, а можда ће се народ подићи и збацити власт. Као трећа могућност, Сједињене Државе би могле применити „венецуелански модел“, уклонити врховног вођу, а оставити режим нетакнут.

Тај венецуелански шаблон сада делује ирелевантно. Трамп је овог викенда открио да је Бела кућа водила разговоре са одређеним потенцијалним партнерима у Техерану, али да су они страдали у ударима. „Неки од људи са којима смо били у контакту више нису живи, јер је то био велики, то је био велики погодак“, рекао је у недељу ујутру за The Atlantic. „То неће бити нико од оних о којима смо размишљали, јер су сви мртви“, изјавио је касније за ABC News. А нови, још снажнији удари тек следе. „Главни талас још није ни почео“, рекао је у понедељак ујутру. „Онај велики тек долази.“

Разорити Иран није тешко, и нико не сумња да Сједињене Државе поседују довољну ваздушну и поморску надмоћ да ескалирају сукоб. Али војна акција мора служити јасној и кохерентној политичкој стратегији, а до сада администрација није показала да је такву стратегију уопште припремила. Та безбрижна, готово лакомислена дрскост делом произлази, чини ми се, из уверења да је Бог на америчкој страни.

„Молимо се Богу да заштити све наше хероје који су изложени опасности и верујемо да ће, уз Његову помоћ, мушкарци и жене у оружаним снагама победити“, рекао је Трамп у видео-обраћању у суботу ујутру. „Имамо најбоље на свету и они ће победити.“ Преносећи ту поруку на мрежи X, водитељ Fox News-а и гласни заговорник безусловне подршке Израелу Марк Левин написао је: „Бог благословио нашег председника и оружане снаге. И хоће.“

Можда би Трамп и Левин могли нешто да науче од блискоисточних муслимана које, чини се, без имало гриже савести бомбардују у крваве комаде: Божја воља се ником не даје унапред.

И сам имам помало сложена уверења о том питању. Никада ми није било тешко да верујем у Бога; али идеја да нас Он воли и да се стара о нашим земаљским пословима, е, то ми већ делује прилично неускладиво са чињеницама. Овај рат је, примера ради, започео ракетним ударом на основну школу за девојчице на југу Ирана. Око двеста душа је угашено. На интернету се могу видети фотографије малих, крвљу натопљених ранчева. Треба ли да поверујем да је Бог био сувише заузет штитећи Доналда Трампа и Државу Израел да би спасао те девојчице?

У шта, међутим, верујем, то је Макијавели. У Владаоцу фирентински политички реалиста излаже своје учење о Фортуни, римској богињи судбине и среће. Да би придобио Фортуну и уживао у њеној наклоности, пише Макијавели, државник мора бити смео и одлучан, али истовремено и разборит, стратешки промишљен и проницљив. Трамп је, покрећући свој бесмислени рат против Ирана, показао све осим ових потоњих врлина. Стога вам, као макијавелиста, могу рећи: његова срећа се овде завршава.