Жао ми је Ивице Осима Швабе. Колико је убрзано лупало срце у грудима дјечака који је, чим би Швабо узео лопту у ноге, кренуо у дриблинг и скакaо на ноге знајући да се ствара шанса за гол. На петопарцу, иако споро, али паметно, увијек је лопта пролазила кроз противничке ноге, кратицом стизала на ногу суиграча који би лопту само прослиједио у гол. Друговали смо дуго у сарајевској академији, када је већ био славни тренер. Волио сам његов осмјех чак и када у Бањалуци много година послије рата који нас је раздвојио није хтио ни да погледа у мом правцу. Волио сам Швабу. Њему ће сигурно бити лака земља. Он је био паметан и даровит.