ЕМИР КУСТУРИЦА: Српски народ нико никада није покорио!

Присјећања ради, 1990. године сам овде негде, у овој просторији, примио Авнојеву награду. Пошто сам овде негде држао говор, Стипе Шувар је отворио она велика врата, провирио и побјегао. Дакле, после 30 година, ево мене опет, у другој поставци, и сад, да вас не бих давио, ево првог од четири-пет почетака овог говора колико сам спремио. А, чини ми се да више почетака може да упути на ширу цјелину него што једна нарација може да истрпи. Ту су двије добре ствари − мање ћу вас давити, а моје мисли када се развију, могу да оду предалеко.

Морам да почнем са тим да никада лакше нисам дошао до одличја. Увијек сам ордене замишљао на реверу униформе ратника, а ја сједио затворен на планини међу медвједима вуковима и понеким туристима, кад оно, ето ти орден, и то државни, а најважнији. Са мном се око тога није преговарало, то је орден стварања српске државе настале устанком или, како је рекао Милорад Екмечић, револуцијом која је од тада у форми кнежевине, монархије или републике опстала и што је најважније, никада до краја покорена. Ми смо један од ријетких народа у свијету који никада није покорен. Надамо се, ако одржимо Косово и Метохију, Републику Српску да ће послије нас наставити да живи и да ће ово што живимо постати једна дуга и тешка епизода у будућој те-ве серији која ће бити снимљена на територији цјеловите Србије.

Могао бих на почетку да се запитам колики је историјски морални капитал српског народа, шта је то што смо наследили и по чему позитивном се препознајемо у оном члану 118 Сретењског устава из 1835. године чији оригинал имамо прилике да видимо у холу ове зграде, и у коме између осталог пише: „Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не продати”. У наставку би могла да се развије дијалектичка студија о стварању и трошењу моралног капитала и ту ниједна династија у бројним промјенама не би била поштеђена, али би сигурно достизала европске домете у географији југоисточне Европе. Како вријеме одмиче, једина која је у потпуности анестезирала морални капитал и у највећој мјери оштетила Србију, била је владавина друга Тита и титоизма.

Може говор да почне и питањем зашто су подударни Први српски устанак и црвено сретењско слово, како то да падају на исти дан. У нашој историји мало има важних датума који нису испресјецани црвеним словима. Укрштање секуларне традиције са црквеном је неумитно пошто све што је секуларно проистиче из позитивног искуства хришћанског морала, а то значи да није било теократије, не би било ни демократије. Косовски циклус проистекао из косовске битке као давно стечен највећи морални капитал, светосавље као упоришна тачака наше новозавјетне историје, гдје губитак битке није значио бесповратни пораз нације, као што ни губитак у Термопилској бици није значио нестанак заједнице грчких градова. Наш морални капитал данас често подругљиво доводе у питање разни типови, професори универзитета, уличари, правећи деобу између опредјељења за небеску и реалну Србију. Најбољи одговор провокаторима је изговорио наш упокојени патријарх Павле. Он је рекао: „Цар Лазар није имао ништа против царства земаљског, али када је био принудђен да бира између земаљског и небеског, онда је он изабрао царство небеско.

Ево једног патетичног почетка… Не знам, сестре и браћо, да ли сте примјетили, али баук корпоративног социјализма кружи планетом. Ако неко воли више неокомунизам или тоталитарни капитализам, може и тако, али и прво и друго и треће се дерња кроз најгласније свјетске мегафоне, десет мултимилијардера извикују пароле неокомунизма, укидају породицу траже да не будемо очеви и мајке, мушкарци и жене, браћа и унуци. Great Rock ‘n’ Roll Swindle се претворио у Great Leftist Swindle. За мање упућене у ову тему swindle значи превара. У току је највећа превара у историји модерне Европе и западне цивилизације. Док по нашим ковид бдењима преовладава тема ко ће бити нови патријарх, у Холандији купују цркве и претварају их у викендице или кафиће, енглески професор Вил Ноланд је изгубио посао универзитетског професора пошто је на предавању афирмисао патријархалне вриједности. Нажалост, сличну судбину дијели и Ћирјаковић у чији патриотизам не сумњамо, у Француској интелектуалци очајнички покушавају да се одбране од својих медија који заговарају прије пет дана формулисану нову теорију кенсел калчер (cancel culture), отказ култури. На Дизнију више нема омиљених филмова за дјецу, у новој култури нема мјеста за оно на шта смо навикли, то се зове кенсел калчер. Њихови истински интелектуалци, дакле не Бернар Анри Леви, разни типови који долазе код нас и наши редитељи праве филмове о њима, они стварни интелектуалци изводе доказе како прошлост нису само Наполеонова ратовања и ратни злочини, него и култура као цивилизација од које се није могуће раскачити, а биће важно и да овдје буде упамћено да је Брижит Бардо била жена и јесте још увек жена, а Франсоа Трифо мушкарац.

Имам један, рекао бих, много добар почетак. Како примјећујемо, у Србији још увијек постоји етички капитал. Током урагана који је трајао на улицама САД-а за вријеме избора и великих трудова који су темпирани да Трамп изгуби изборе, док је свијетом харала геополитичка инфекција, тамошњи бирачи нису лупали само излоге и слободно разносили робу. Многи од њих су рушили споменике. Приликом једног осветничког чина рушења локалног јунака конфедералног рата, из руље се издвојио агилни активиста и када је споменик падао, главом је ударио у главу рушитеља, па су му се борили за живот. У много градова су рушени споменици, а овај покрет рушења има славног финансијера који је покрет раширио у Велику Британију. Тамо су брегзитовци спасавали што се спасити могло, па је Черчил, претходно од руље осуђен за расизам спасаван столарским захватима, даскама су оковали његов споменик како би га спасили од револуционарне масе. Некако у исто вријеме у Београду смо прославили велико дјело великог умејетника, постављен је споменик Стефану Немањи, умјетничко дјело великог скулптора Рукавишњикова, а његово дјело је поред других важних ствари израз заостатака поменутог моралног капитала који црпимо још из српске средњовјековне државе. Можемо данас да будемо срећни, док они руше споменике, ми градимо.

Могао бих да почнем узроком „српске револуције“ коју је тако назвао Милорад Екмечић, чији окидач су биле дахије и сјеча кнезова и истином да данас истраживачи ДНК на територијама гдје живи наш народ не налазе турске гене, па нас тјерају да се питамо ко су дахије и кнезови и војводе који нису Карађорђу дозволили да заврши устанак. Сада се поставља питање − ко су биле дахије, и да ли дахије уопште постоје као непријатељи који долазе са стране, или су они заправо неко ко је одувек међу нама. Када је Милутин Гарашанин, син Илије Гарашанина, министар полиције у влади кнеза, па краља Милана Обреновића, тек саопштавао пријатељима да Начертаније постоји, оно је већ било објављено у политичком магазину Форин офиса, а у његовом стварању су помогли Роберт Уркварт и неки Французи. Тако то бива када једна мала хришћанска култура настала непосредно послије Француске буржоаске револуције чини све да би се ослободила вишевјековног јарма пропадајуће империје, упркос хришћанских савезника одржала своју државност, али и своју културу. У кружном току наше историје има много зле, увезене крви. Њени интерпретори данас негирају злочине у Јасеновцу, прогоне професоре, са њима и наше митове, бацају кривицу на Србију за почетак Првог свјетског рата.

Када био ово био филмски почетак, онда би то свакако био онај из филма „Сјећаш ли се Доли Бел“. Када је отац Махо, у припитом стању рекао „Породицу треба укинути”, није ни сањао тих 60-их година да ће то бити дио концепције свјетске олигархије и њене злоупотребе марксизма, те борбе против, како кажу на српским те-ве каналима, патријархалног капитализма. Одговор Махове жене Сене је био: „Покупи то гардаробе, па је укини”. Махо није укинуо породицу не само због танког иметка, изговарао је храбро реченице које су мантрали Марксови насљедници, Ђерђ Лукач, Адорно, Маркузе, на крају и Грамши. Сви насљеднции марксистичке мисли су пикирали породицу, инсистирали на томе да се она укине. То, мислим, теоретски није изводљиво, али се то ради на планетарном нивоу на најподмуклији могући начин. Када би отац Махо данас био жив, поред истине да његов сан није остварен 2000. и да онај комунизам није освојио свијет, бистрог ума би видио да оних већ споменутих десет мултимилијардера стварају корпоративни свјетски социјализам. Нови поредак који форматира покрете који нас уче оно што знамо и што смо у члану Сретењског устава цитирали, дакле, да признајемо да су црнци важни и да жене неравноправно учествују у управљању и друштвеном животу. Када је Маркс замишљао своје класносвјештене Њемце социјалдемократе, није ни сањао да ће они осјећање класне припадности замјенити за осјећај хајмата, земље и своју социјалдемократску идеју поистовјетити са Кајзеровом политиком, а када је требало поћи за Хитлером у најсвирепије уништавање околних народа. Тако данас срећемо корпорацијску елиту која организује протесте на расној основи како би црне и бијеле одвојили од њихових заједничких егзистенцијалних проблема и социјалних циљева.

Могао бих да почнем са погледом у будућност свијета коју дијеле западни историчари Арнолд Тојби 1952, он је то видио као сукоб култура при чему Америка побјеђује Кину, Индију, Русију, исламски свијет. Године 1990. Самјуел Хантингтон пише књигу у којој говори да то неће бити сукоб култура него сукоб цивилизација. У том сукобу цивилизација да не говорим коме све предвиђа будућност, Хантингтон помиње између осталог и православну хришћанску културу која, наравно, у себи има све симптоме секуларног живота ако будемо заједно и ако будемо чували своју културу имамо шансу да преживимо уз будисте, муслимане и све друге који живе у Азији и Американце за које он претпоставља да су паметни и да могу да се спасу. За ове друге, по Хантингтону, нема баш велике перспективе.

Шта може да учини педесетодогодишњи занесењак 60-их година када укине породицу и изађе на улицу са пар гаћа, чарапа, и два одијела, радним и парадним. Исто као што би и данас пропао на улици, али сигуран сам не би насјео на нови диктат корпоративног социјализма који намеће десет милијардера. Породицу данас укидају у романима, филмовима, те-ве серијама и свако велико дјело је, између осталог, о пропасти породице. Ствар је у томе што она никада не може бити укинута пошто је емоција њена партитура, а не одлука, рецимо, Троцког или поменутих типова, или пак данашњих твораца корпоративног социјализма. Човјек је ипак сличан биљном, али и животињском свијету. Како вук може да живи без чопора, како пчела може без матице. Никако. Тако ни мој отац није могао без породице. Били су то дани великих нада међу нама, мноштво занесењака. Отац је говорио да ће комунизам доћи до 2000. године. Колико је тада та реплика била смијешна, иза ње се скривала репродукција Грамшијеве тезе да је породица слика и прилика непочинства, средиште рађања ауторитарне идеје, недемократска ћелија друштва, прецртана идеја италијанског теоретичара и комунисте која упућује на то.
За крај, испис седам тачака које сам прочитао у „Печату“, број 652, од 12. фебруара. То је, у ствари, други део текста из књиге др Јована Душанића „Економија постмодерне и неолиберализам“:

Ганди је тврдио да западног човека у пропаст води следећих седам грехова:

1. што жели богатство које није стечено радом;
2. уживање без савести;
3. што одваја знање од поштења;
4. што води политику без начела;
5. што води пословање без морала;
6. што одваја науку од човекољубља и
7. што тежи вери без жртвовања.

Ево, ја свој говор нисам ни почео, а већ сам га завршио.

(Говор Емира Кустурице приликом доделе Сретењског ордена, у Београду, 15. фебруара 2021. године.)