ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ: Жао ми је Николе

Пише: Емило Лабудовић

Поноћ је одавно минула и са друге стране долине, од Ораха, већ су се огласили први пијетли, а сан никако да се угнијезди у очи пуне недокучиве свјетлости која, изнутра, разбија мрак густ као тијесто. Јер, упамти, мрак је најгушћи и најцрњи уочи свитања. Пишем ти ово у овај, не знам да ли позни или рани, сат, знајући да си и сам сигурно још будан. Јер, дан иза је био од оних који се памте, испуњен напетошћу коју може да осјети (и једва преживи) само пасионирани љубитељ спорта, а уз то и Србин. Кошаркаши, одбојкаши, фудбалери и, као круна свега, неуништиви и непоновљиви Новак. „Од овога може да се рикне“, присјећам се чувеног сленга са београдског асвалта.

Актери ових мечева су, претпостављам већ у креветима, а у мени још трепере запете струне живаца, натегнуге оним окршајем са Њемцима, у Манили, јер све друго је дало очениване резултате. И да ти будем искрен: прижељкиао сам злато, али нијесам незадовољан ни сребром, јер знам ја нас Србе који, нарочито од других, увијек захтијевају само највише, колико год то било могуће или не. И колико год освајали највиших одличја, увијек и изнова захтијевамо и захтијеваћемо још. Али, једна, скоро па успутна, реченица из једног од бројних осврта на овај меч никако да ми изађе из главе. Погађаш, ријеч је о дилеми да ли би исход био другачији да је у екипи био и Никола Јокић?

     Ти знаш да обожавам овог момка. Обожавам његове бравуре под кошевима, али ништа мање и чињеницу да је једно скромно момче из Сомбора бацило на леђа земљу која је неприкосновени владалац ове игре. Човјек који је стално оспораван а био је МВП шампионата, свој тим довео до прве титуле, надвисио једног прослављеног Леброна Џејмса, онај због којег сам дочекао бројне зоре и који ме је чинио поносним као да ми је најрођенији. Поносним што један Србин, усред Америке, држи кошаркашке лекције осионим и, што би рекли Хрвати, „пренапуханим“ Америма.

И очекивао сам да ће Србији сву љубав и подршку којима га је подржавала, узвратити тиме што ће бити члан њене репрезентације. Наравно, чак ни његово учешће не би била апсолутна гаранција за злато, али да је била шанса – била је. Међутим, Никола је рекао да је – уморан. Иако није био једини који се оглушио на позив, други су макар били или „повријеђени“ или у току тражења новог ухљебљења. Само је Никола био уморан. Толико да се данима није мицао са Цециних концерата, сплавова, кафана, хиподрома, лумповао и био наћефлеисан „као мајка“,  што је, руку на срце, изврстан лијек од умора. Додуше, били су уморни и Богдан, и Лука Дончић и бројни дуги, али кад отаџбина зове…

Кажем ти, не осуђујем Николу јер га обожавам. И знам да је заиста уморан и да његово учешће не би било „сигурица“ за злато. Али знам да му ни Србија ни Никола никад нијесу били ближе. И знам да су Богдан, Алекса, онај други Никола, Вања… дали све од себе. И знам да је на сан о злату  Бориша Симанић приложио пола здравља. А Никола је био уморан.

И док се зора гнијезди у раму прозора, присјећам се оне чувене преписке потпоручника српске војске, Васиљевића, и његовог надређеног, мајора Туцаковића, током битке на Текеришу, у Првом великом рату.

– Господине мајоре, више од двије трећине људства ми је изгинуло. Буквално се гушамо са Аустријанцима. Дозволите да се повучем 400 метара јужније.
– Не дозвољавам! Отсудно браните положаје!
– Господине мајоре, „шварцлозе“ ми је пресјекао обје ноге. Тешко крварим. Дозволите да одем на превијање.
– Не дозвољавам. Искрварите!
– Господине мајоре, остало нас је свега десетак још способних да пуцамо. Дозволите да се макар повучемо до ивице шуме.
– Сине, потпоручниче, кумим те Богом, издржи још два сата, цела Србија гледа у твоја леђа!

У колубарској бици, погинуло је више од 400 ђака чувене Скопске чете. А били су још увијек дјеца, гладни, уплашени… И били су до зла бога уморни. Али, Србија је звала.

     Обожавам Николу и ништа му не замјерам. Човјек има право да буде уморан и право на више него заслужени одмор. Али, ко зна, можда је био у прилици да, након оних силних милиона долара, двоструког МВП, шампиона НБА и „господара“ кошаркашке Америке, буде и – првак свијета, а то се броји мимо свега. И не дешава се сваког дана. Чак ни Америма. И ко зна да ли ће и када ће му се опет указати нова шанса.

И биће Никола опет много чега доброга у кошарци, америчкој додуше, и опет ћемо ноћобдијати над његовим утакмицама и срцем бити уз њега. Јер, и кад је уморан, Никола је наш.

И зато ми је баш жао што неће бити првак свијета.

    Штета!